Prosvetni glasnik

482

ИРОСВЕТНИ ГЛАСНПК

овамо често не умемо да уочимо ни оно што се дешава п\Јед нама, и што је више ко упола изведено? Ови.м се још једном доказује како је неоснована идеја правде по себи, апсодутна и непроменљива; јер у сваком новом нериоду социјалног живота, правда узима облик који иретходне епохе нису могле да предвиде, и који се не би могао ни остварити да је развитак друштва кренуо другим нравцем. На пример, могло би се лепо замислити да капиталистпчки начин производње не постоји у западној Европи; у том случају, добар део овога што друштвена правда захтева сада, такође не би имао места. Исто тако данас, ма Јнта говорили економисти либералне и социјалистичке партије, ми савршено не знамо какав ће да буде систем друштва који ће следовати нашем, а према томе не можемо погодити ни какве ће нромене имати да претргш садржај „моралних истина". Дакле ми бисмо врло мало могли учинити да се отресемо незнања. Једино што можемо (а ово је не мала добит), то је да што потпуније и што објективније проучимо стварно морално стање у садашњости. Ми можемо да одредимо смисао, јачину и карактер, штетан или користан по друштво, разних тежња које се отимају о превласт у моралу, и права којих већ нестаје или се тек рађају. Овим ћемо учинити да прелазна стања буду мање напорна за дух, а сношљивиЈа и за сама Факта, и донринети да развијање нашег друштва, — ако је одвише нескромно говорити о развитку човечанства, — узме облик напретка, и то мирног, поступног напретка. Што се тиче празноверица (у смислу који смо већ дали тој речи), и њих бнсмо могли само лагано да искорењујемо, особито оне најстарије које су пренашањем с потомства на потомство задобиле снагу равну инстинкту. У осталом, не треба се варати у значењу самог израза .празноверица". Ми под овим не разумемо оно што и филозофи XVIII века, који су, у име неког апстрактног идеала, немилосрдно осуђивали све традиције које се нису могле помирити с тим идеалом. Подражавати њима, значило би опет признати онај „природни морал", чија ег.зистенција је за њих била очевидна, а нама изгледала у опреци са стварним чињеницама. Ми дакле не идемо за тим да се предузме нека врста рационалног крсташког рата против празноверица које још живе у нашој свести. Истину рећи, све или безмало све што је у њој, то је у неку руку празноверица (у смислу „преживелости"), јер је .наслеђе из прошлости, — и то прошлости која више пута залази у преисторијско време. Није све речено тиме што се на пример показала неоснованост веровања чија је последица тај и тај обичај, и што су разлози ове или оне забране изгубили смисао у нашим очима. Ако су тај обичај и та забрана повољно утицали на друштвени нанредак, ако су били тако интимно помешани у његов живот да их је немогућно ишчупати а да се не осете озбиљни поремећаји. у име ког начела бисмо ми онда предузели да их искоренимо? Да буде заиста ра-