Prosvetni glasnik

НАСТАВА И КУЛТУРА

491

ставника, који је а рпоп сугерисао својии ученицима, да у његовом предмету неће нико добити 5. Све је то на штету наставе и васпитања". Млади колега бранио је своје мишљење потребном строгошћу. Оп је хтео да заплаши ученике, да их страх нагони на рад, и да на тај начин дигне аукторитет предмету који предаје и лично наставнички положај. Најзад он мисли да у истини учениди не могу знати предмет за 5, па што им онда дати више него што заслужују? — Свеје то „расказ", одговорих колеги. Скините се ви за времена с те висине, на коју се у истини нисте још попели, па уђите међу ваше ученике као њихов најстарији друг, и поведите их унапред; олилите им ваш предмет, куражећи их не само речима, него и вашиЈ/ поступдима; и лошијима говорите „добро", па ћете: 1. Видети како ће учениди с пуно вол>е учити ваш предмет, и 2. Ви ћете у њима наћи ваше добре ученике. Тада ћете доћи врло брзо до мишљења, да има међу њима ко.ји заслужују пуну петицу. Они ће бити срећни, а ви задовољни. Покушајте. Прошло је двомесечје, и ја сам нашао неколико петица у каталогу младога колеге. Једнога дана уђе у моју канцеларију млади колега и стаде ми се хвалити како ученици врло лепо уче његов нредмет, како је он сад с њима задовољан, јер су на часу мирни и пажљиви. — Дакле има ученика који знају за 5? — запитах га ја у шали. — Има, има, и све више има таквих. УШ. Дежурства. У оно доба не бегае разредних старешина, Дежурство беше још непознато. За време одмора (међучасија) проФесори су седили у канцеларији, одмарали се, пушили и пили кафу. И заиста после заморнога рада од ®/ 4 часа, иотребан је мали одмор и млађему наставнику, а камо ли старијему. Еоји није имао у своме послу по четири часа предавања узастопце, тај није осетио сласти међучасја и одмора у њему. Па и најмлађему је последњи — четвртн — час тежак. Разуме се да све ово вреди за наставника, који рад у школи узима озбиљно, који ради и кад испитује и кад говори. Ако наставник хоће да буде „комотан", иа прозива и пусти да ученици само говоре и говоре, а он на крају бележи само 2, 3, 4 и 5, и пошто чује „звонце" скупи каталог и полети у канцеларију, тај не зна за умор. Или ако наставник нов задатак сврши са две речи: „одавде — довде", и тај не зна да ужива у међучасију. Међучасије од 15 минута психичка је потреба и за наставника и за ученика. Да ли су учинили добро они директори, ко.ји су укинули међучасије, још је питање о коме се може доста говорити. 34"