Prosvetni glasnik

492

ПРОСВЕТНИ ГЛАСННК

Ми смо имали међучасија између свију часова, и то по 15 минута. За то време звонило се двапут: први пут на 10 минута. Тада су ученици улазили у школу, па 5 минута доцније, и тада су наставници улазили у шкоду. За време од 10 минута, колико су ученици имали права да се у дворишту одморе и разоноде, могло се много што шта десити. Па и дешавало се. Деца су се играла, што је врло лепо. Али деца су се тукла и псовала, што је врло ружно. Требало је наћи начина, да ученици и тих 10 минута употребе корисно у школи. А.ко не уче, да не чине оно што би дијаметрално било против школе и њенога живота; да се не квари за 10 минута оно што је рађено за 3 / 4 сахата. Законскога пропиеа није било по коме би се могао ставити под надзор одмор у међучасију. Али зар може закон све да предвиди? Шта све нема у закону, а има га у животу? Тако смо мислили у проФесорском савету, па смо се, мимо закон, договорили, да би било добро и до децу и по наставника ако би се корисно употребило међучасије. То би било у облику неког слободнога надзора над ученицима и за време одмора у дворишту. Тако је постало дежурство. Наставници су добровољно дужност дежурства поделили између себе. Вазда по двојица. Чим би зазвонило звонце на одмор, нашла би се два наставника у дворишту, у коме беше нешто преко 500 ученика. Њихово присуство било је довољно да сузбије пустоловства или недопуштене шале, којих у нас много има. С почетка је тако и сматрано дежурство. Два наставника шетали су ио дворишту заједно, разговарали се, и кад је на 10 минута звонило, ушли су у проФесорску канцеларију и на брзу руку једну попушили, јер за време дежурства није се пушило. Доцније се дежурство раширило у рад за васпитање. Наставницк дежурни прилазили су групама ученика, па су или улазили у ток н>ихова разговора, или су подешавали нове разговоре. У први мах то је за ученике било необично, и око појединих дежурних ученици би се окупили тако да није могао маћи. Тако је постао један нов одношај између наставника и ученика. Нарочито, бољи ученици тежили су, да се у међучасију нађу уз наставнике — дежурне. Било би од интереса кад би нам наставници саопштили поштогод од онога шта се говорило за време њихова дежурања. У нашој гимназији познала се корист од дежурања. Није било више дрскости, нити оних грубих шала. Ако је понекад налетео друг на друга, било је довољпо присуство наставника, па да се утиша другарска срџба. После неколико година дошао је нов закон. Он је озаконио оно што смо ми добровољно радили.