Prosvetni glasnik

494

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Ето и то су „оглашени". Разуме се, да сам после свршеног испита објаснио учитељу његово скроз погрешно поступање наспрам оне деце, забележио све то у главну уписницу, да би подсетио школског надзорника, који до године онуда прође, да припази на тог учитеља. Да се вратим гимназији. Оглашених у гимназијским разредима има две врсте: Једни су оглашени са неучења, а други са несташлука. И једни и други на терет су школи. Дотле се још трпи. Али кад се међу наставницима створи мишљење, да од тога и тога ђака нема ништа и ништа бити не може: тада настаје ,оглашење" права. несрећа и за ђака и за његове родитеље. Тај ђак или стално остаје у апсу или му се унапред саопшти „да ће понављати разред". Еао такав он често страда и онда кад није крив. Или се његова најмања кривица одмах диже на квадрат и изриче казна, која се према другоме никад изрекла не би. У проФесорској канцеларији води се често реч о тим „оглашенима", и скоро увек при томе се једногласно осуђује учепик. „Нема ништа од њега". — Да га истерамо, рећи ће по нек.и старији наставник, коме је несташлук учеников досадио. — Он има већ две двојке, још Једна, па је печен. Ја сам имао сажаљења према оглашенима, и често сам их призивао к себи и са њима говорио. Већином сам нашао, да њихову животу нису они толико криви колико дом у коме живе — њихови родитељи. Не воде рачуна о својој деци. Родитељи брину друге бриге, а за децу не маре. Неучење је често последица немања. Дете нема уџбенике, нема школских потреба и ако има, нема их довољно. Па и рђаво друштво — београдски гамени — учинило је своје, те дете из школе не иде кући, него у скитњу. Школина је, пак, дужност да брине за све ученике без изузетка. С тога би на првом месту требало укинути оглашавање извесне дсце за „недаровите" или за оне „који ће насигурно понављати". Такве пресуде из уста наставника тешко падају. Оне управо убијају. Међутим дужност је наставника да ученика диже горе, а не да гура доле. Школа је зато да и од најгорега начини доброга. То је тешко, али се може трудом ностићи. Ја сам осећао неке нарочите сшшатије за „оглашене", и ја сам им чешће прилазио него другој деци. А и у колегијуму сам о томе говорио и штитио ове јаднике, колико сам год могао. Уживао сам кад сам кога од њих спасао. И да видите како су се ти ученици после отресли зла и постали добри ученици, а доцније то су постали и добри,