Prosvetni glasnik

35'

прикази и одене

507

Пушибрк је за то. да стипендије добијају и они, који нису са свим сиромашни, и сматра стипендију „само" као „припомоћ родптељима за васиитавање и изучавање добре деде". Сасвим је оправдано, да се при издавту стипендије не гледа само на сиротињу. Нијо онај за стипендију, који најмање има, него опа.ј, који иајвише уме, који највише даје гарантије, да ће се датпм талантом најбоље користити и највпше духовна добра у народ унетп. Кад држава или народ дају стипендије, онда они имају или бар треба да имају у нпду опште интересе, а не појединачне. Нека се сматра и као парадоксно, али моје је мишљење, да стипендија треба да тражи ученика, а не ученик стипендију. Дакле ако и не треба гледати само на сиротињу, сигпендије ипак нису „само припомоћ родитељима". Ако се поједипад, кад оставља стипендије, овим одређује, онда он има вишо у виду материјално одржавање своје родбипе или свога краја. II ово је од потребе, али се онда губп виши смер стппендијин. —• Што Пушпбрк вели о здрављу стипендпста, н о томе, да исту стипендију могу уживати и два, па и више браће, сасвнм је умесно. Тако су исто умесни и прекори ненравилном бпрању стилендиста.. Уверен, да је довољно стипенднја за оне крајеве, Пушибрк се наиослетку враћа па своје старо сеЂегит сепзео и саветује имућима, да остављају двсма гимназијама, одн. осталим просветним установама, које већ постоје или клерикалпом школском фонду и фонду св. Саве, који потпомажу те установе. Вредно је знати, да, крај свих великих прилога, клсрикалпи школски фонд још пепрестано плаћа до 100.000 крупа годишње за одржавање карловачке и новосадске гимназије. И онај је савет у месту, — али развијенији живот ствара п нове нотребе и стварање нових установа не мора значити и цепање снаге народне, као што вели старп директор на крају ове своје расправе. М. Ш. Главније биље у народном веровању и певању код нас Срба. По Ангелу де Губернатису скуиио и саставио Ншиевљанин. — Ееоград, 1912. — 8°, стр. 254. Ретка јо књига, која се просветним раднидима у народу, за корисну локтпру њихову, може препоручити с толико права с колико се то може учинити код ове књиге гимназијскога проФесора Павла СоФрића, писда већег броја духовитих есеја из областн етно-психолошких студија. Народно веронање и невање ностаје овде руднпк одакле се дрне градпво, које се по том осветљује научпим тумачењем, митолошким знањем, психолошким законпма, упородним изучавањем народа, особина душе и срда његова. Прибпрање грађе за митологију отвара област рада где нп јодап члан народне иптелигенцнје није сувишан, није некористан. Писад је ове књиге предузео један посао за који је у напред знао да, као нрви већи оглед у нашој литератури, не може бити савршен. То је стабло са грапама и гранчицама на којима треба тек да избије лишће; то је нацрт на који треба бацптп боје. Али вредни писац може рећи с Вуком Караџићем како зна да тај његов посао пије савршен, али зна и то да ће људпма који га разумеју <5ити милијп и такав него да га нема никаквога. „Лако ћемо се — вели ппсац за ово дело — сложити н односно мана и нодостатака самога рада, пошто смо и сами о томе без икаквих заблуда. Ну мислимо да за сада и овакав непотпун рад није на одмет, а ми с наше стране бићемо задовољни ако му се призна ма и најмања корисност". Не наводимо овпх речи више