Prosvetni glasnik

ЦГ11КАЗИ И ОЦЕПЕ

599

посао да су поједини психолози још веоиа несложни у томе, т. ј. у питању. из којих су елемената поједини душевни појави сложени. Али и да тачно сврши свој дескриптпвни задатак, Психологија не може тиме још постати егзактна наука. • Унраво, можемо рећи, и тачније, обратно: да би могла свршити свој дескриптивни задатак, Психологија би морала бити егзактна. експликативаа Наука. И она то заиста хоће да буде! Она неће да буде само аналитична, већ хоће анализом добијене елементе — који су само њене апстракције, а не стварни елементарни душевни појави — да скупља сннтезом у сложеније душевне појаве. А да продукти те синтезе не би биле празне дедукције и хипотезе, она се труди да их верификује, да добије егзактне законе, математички Формулисане, те за то покушава мерити душевне појаве као величине и тражити — бројене (њихово бројне, егзактне односе). То је огроман задатак који је Вунтова Психологија себи поставила: да објасни душевне појаве, т. ј. да нађе егзактне законе, по којима се они спајају, постају из елементарних душевних појава, по којима морају постајати. Вунтово је дело, разуме се, само један покушај, само почетак и ми смо већ и у самом том почетку тако збуњени да не видимо ни где смо, јер не видимо ни на. један корак око себе нли пред собом. Уосталом, Психологија свакојако никад неће ни моћи иронаћи законе, по којима би се душевни појави тако потпуно објашњавали, да би се из садашњнх душевних појава могли предсказиватп следећи (будући). као што се нпр. у Астрономији предсказују сунчева и месечева помрачења или кретања појединпх планета и комета; пити ћемо ми кад у својим законима држати све безбројне услове душевног жинота тако, да бисмо васпптањем могли градити људе, какве хоћемо, као што Физика уме да начини парпу или електричну машину онакву, какву хоће. Душевни нојави су и сувпше сложени да бп се могли сложпти, објаснити и предсказати из закона који представљају најпростпје, најопштијо, идеалпе, тако роћи нормалне случајеве. Где је просто, онште, идеално, нормално у душевним појавама? Кад још имамо у виду најновија експериментална психолошка иснитивања, која све више напуштају прецизне анарате и егзактна мерења, незадовољна њпховим резултатима или, још тачније, увиђајућп њихову бесциљност, — исиитивања, која се тако рећк све више удаљуЈу од лабораторије и приближују животу или лајичкој Психологији, испитујући душевни живот „упитним", статистичким и др. методама, онда нам будућност Психологије мора изгледати веома слабо осигурана. Па зар нам баш за то нпје пријатно и мило, кад без обзира на ово мучно питање, на хаос разноврсних експеримената и још разновронијих мишљења у данашњој Нсихологпји, чујемо од писца, да је други задатак Пспхологије, „да постави законе, који владају душевним стањима и радњама"? То је догматичап тон Вунтов: као да је то тако просто, тако разумљпво, тако несумњиво и признато! Али то је убеђење једног великог, највећег данашњег психолога-, који га је умео бранити, А, најзад, зар ми смемо друкчије мислитп п друкчије рећи, ако уопште хоћемо да тражимо једну Психологију у истини егзактну експликативну, синтетичну, „објективну", и како се све још неможе назвати Психологија, која лебди пред нашим очима као дивна слпка неке дллеке, врло далеке будућности? Већ подела Максимовићеве Психологије (стр. 4) сведочи, да је он Вунтовац. То нам још више сведочи првп део — Наука о исихичким елементима — где је изнето Вунтово учење о психичким елементима (објек-