Prosvetni glasnik

11РНКАЗИ И ОЦЕНЕ

603

прво иитање: деФиаиција Логике је врло нетачна. Писац вели: „Догива је наука о облицима и законима мишљења" (стр. 73). Али и Психологија је наука о облицима и законима мишљења. И закони асоцијације су закони мишљења. Разлика између Психологије и Логике, између психолошког и логичког мишљења, мора да се види из деФиниције Логике. Иначе, где се то. као овде, не види, де®иниција није добра. И постанак појма је веома неодређен, не.јасан, нетачан. Писац вели: „Појам постаје на тај начин, што €е из више конкретних иредстава узме оно, гато је у њима заједничко а битно, па се то споји у једну целину". Али како се то узме? Каквим душевним процесом, каквом интелектуалном функцијом? Најзад, то је психолошко питање, на које нам је писац у Психологији обећао дати одговора у Логици (стр. 69), па то овако непотпуно чини. Али шта је појам у логичком смислу, деФинисан појам, појам са одређеним значењем? Шта је то „заједничко а битно"? У психолошком мишљењу је све случајно (контингентно, у традиционалном, схоластичком смислу). Откуд ту наједном „битно". ноопходно, логичко? Пада у очи, да је и Логика, у колико није традиционална, израђена највећим делом по Вупту. Тако нпр. оно, што је „по новијој нодели" појмова изнето (стр. 76), и ако та подела није, разуме се, само Вунтова, већ се у томе у главном слажу сви новији логичари. Чак и у старијој подели изнета је у ствари опет само Вунтова модиФикација те поделе, чији с? ОаИипдз — и ВегГећипдзђедпјЈе постали овде, чини ми се, — а судим по примерима — а .асол \!Тни и релативни појмови, што је веома, веома несрећно преведено, нарочито а ,асолутни(\) појмови (стр. 74). Додати су само аозитивни и негативни појмови, место да су они, као код Вунта, остали само „неодређени однос" нојмова. И однос међу појмовима: однос идентитета (стр. 76\ однос супсумције (стр. 77), однос координације, однос контрадикције, однос укрштености (стр. 78) и диспаратност, — све је то по Вунту, где су само Вунтови одређени и неодређени односи нојмова лтрпани уједно, где је укрштеност учињена главним односом и координирана координацији, док је она код Вунта само један од многих облика или подврста координације. Зашто су, најзад, све те важне подврсте као и Вунтов четврти одређени однос појмова, зависност, изостали? И категоријално иомерање иојмова — и сам израз — је Вунтов. Веома је нетачно оно, што писац вели за позитпвне и негативне иојмове, на име : „позитивним се по.јмовима нешто тврди, а негативним одриче" (стр. 75). А још је Аристотело знао и учио, да се само у суду може тврдити и одрицати! ТТГта је суд, тај први и носледњи облик свега мишљења, писац нам нигде не вели. И тако из његове Логике не сазнајемо ни то, шта значи мислити одн. судити. КласиФикација судова је донекле традиционална (Кантова), само су у духу новије Логике избачени с правом лимитативни, али €ез разлога и сингуларни судови из прве две Кантове групе. Кантова категорија релације овде је категорија модалитета (!), где су, опет, изостали дисјунктивни судови, — не зна се зашто. Зашто њих у опште нема? Зашто нема нроблематичких судова? Или је писац — са Сигвартом — мишљења, да проблематички судови у опште нису судови? Колико је писац мало тсиео да изнесе логички смисао „судова без субјекта" (имперсоналних), види се из тога, гато он пример грми преводи на немачки (ез <1оппег1), да би пам ти судови били — јаснији (стр. 78). Томе, у осталом, већ претходи једно превођење у сличном циљу (ножем = тЈ(; (1ет Мезвег, стр. 76). П подела ио предикату је, опет, Вунтова (стр. 80—81) и ако, опет, ни