Prosvetni glasnik

ПРИКАЗИ И ОДЕНЕ

605

она на првом месту место можда (као нпр. код Рајна) на последњем? Задатак васпитања (стр. 105) као и могућност и границе васпитања (стр. 106) требало би да претходе сваком говору о васпитању у опште и не само васпитању моралном одн. духовном већ и телесном, тим пре, што је телесно васнитање само средство а не циљ. Питање о могућности и границама васпитања је најбоље довести у везу с питањем о његовом циљу — о коме писац ништа не говори — т. ј. са педагошком Телеологијом, која би према реченоме требала да буде први део Педагогике што она и јесте готово по правилу код свих педагога. За то ми Максимовићева подела Педагогике (стр. 97), у којој је Телеологија са свим заборављена, не изгледа тачна. Дисциплина би оиет, мислим, као прво и најважније ередство не само васпитања у ужем смислу (т. ј. моралног) него и наставе, дакле свега васпитања у опште, морала доћи на прво место у Ходегетици, док је она овде поменута готово само узгредно као једно поред осталих средстава, пре свега, поред и после навикавања. Међу тим, обратно, баш дисциплина ствара прве, добре и најбоље навике које често остају целог живота. 0 првом услову васпитања, о првој дечјој врлини, послушности и њеним мотивима, не говори писац ништа. Тако је и мадзор овде неоправдано добио само узгредно место као један параграФ иоред осталих (стр. 114). Тако се, најзад, поред дисциплинских казни (стр. 117) заборављају т. зв. педагошке или, могло би се рећи, моралне казне, као и награде. Све што писац у „слободном утицању" на васпитаника говори о „учитељевом наставном методу" и параграФима из којих се нсти састоји, о тону учитељевом итд. — све је то овде излишно, да не речем штетно. 0 савести. о срцу, о љубави према ученицима итд. треба овде говорити, дакле о оном што писац помиње као трећи параграФ т. ј. „лични однос ђака и учитеља" (стр. 123). „Слободно утицање на васпитаникове мисли и осећања". вели писац, „се постизава наставом и примером" (стр. 120). И писац говори о једном (стр. 121) и другом (стр. 124), али наједном додаје као трећи парагра® оихођење (стр. 125), као четврти занимање, као цети љубав и аоштовање (стр. 126) и, најзад, као шести — доживљаје (стр. 127)! То су „васпитни Фактори којима живот утиче на душу детињу" (стр. 124). То су ваљда т. зв. тајни сарадници васпитања? Тако су овде без реда изнесени и збркани мотиви васпитачеви и мотиви васпитаникови, важна средства васпитања са споредиим, спољашњим, случајним утицајима! Краткоћа пишчева у Дидактици је једна истинска врлина њена. Тако су нпр. оправдано кратка али јасна не само правила за ток наставе у опште, — „следовање у обиму целих предмета"—, њену поделу, концентричне кругове и др., већ и правила за „ток наставе при обради појединих лекција једног наставног предмета" (стр.'133). У „основна начела наставе" (стр. 138—146) ушло је и сувише начела која, разуме се, нису сва подједнако важна и основна; али пишчев ред није градација по њиховој важности. Има их и са свим излишних и, чини ми се, таквих који се само преобуку па опет изађу пред нас. Тако нпр. девето начело: „Настава треба да интересује ученике" (стр. 141) није ништа друго до четврто начело: „Пажња је светлост учења" (стр. 140). Јер су пажња и интерес у психолошком смислу једно исто. Поменутим начелима завршава иисац своју Педагогику а тиме се завршава и цела књига. Др. Ворислав Лоренц, вросветни гласник, ЕЊ. I, 6 св., 1913, 42