Prosvetni glasnik

«02

ЦРОСВЕТ1Ш ГЛАСННК

објашњене иотнуно времепом и среднном из којих су се развиле. Господин Скерлић је врло добро урадио усвојивши за своју књигу обрасце Француских историја књпжевности, у којима је већ. у велико примељена теорија Хииолита Тена о средини, о раси и о времену, коригована и комбинована са теоријом Бринетијера о еволуцији књижевних врста и са биогра®ском научном методом Сент-Бева. Историја француске књижевности од Густава Лансона је за сада једна од најбољих примепа модерппх књижевних теорија и резултата научних; у њој можда ваља и тражити даљи образац књиге г. Скерлићеве. Између оба писца и иначе има извесне духовне сродности. Оно од ирилике што је Лапсон за Француску књижевну исторнју, то је господпн Скерлић за нашу. Ењига нам не даје потпуну историју српско-хрватске и локалних књижевпости. Њој је задатак да да „са$> срнску књижевност у ужем смислу речи, ону која се створила у току XVIII века код православних Срба у Угарској, и која се развила у главном код православнога дела нашега народа. 0 напшм локалним књижевностима XVIII века, о босанској и славонској. о новој хрватској књижевности овде се не говори". И овде се слажемо с госиодином Скерлићем. Он и ту полази од једне врло тачне осповпе поставке, наиме: да треба пајнре израдити делимичне исторпје књижевности разних делова велпкога српско-хрватског народа, на тек онда „прпћи пзрађивању једне опште исторпје целокупне наше књижевности". Што се тпче оцена појединнх писаца и анализе њпхове књижевне вредностн, оне су, далеко од тога да буду деФинитивне, ипак резултат марљивога проучавања, разумевања посла и утаначенога књижевног укуса. Буне нас само две ствари. Прво, што неколико писаца који су несумњиво ушли у књижевност и које, уз пркос свему, цео свет сматра српским књижевницима, нису унесени у ову историју српске књижевности, као што је случај са г. г. Стојапом Новаковићем, др. Свет. СтеФановпћем, М. Ђ. Мплићевићем, Илијом: Вукићевићем, и можда још којим. Ма какво се мишљење имало о вредности њиховој, оно је требало да буде донесено. Сам господпн Скерлић на крају предговора своје књиге обраћа се нама, наставницима, који предајемо по овој кљизи, да му ставимо примедбе, „нарочито но стеченом искуству у школи. Свака умесна прпмедба добро ће доћи да друго издање буде што нотпуније и употребљивије". Наше је да се користимо овим овлашћењем, а на нисцу је да оценп умесност или неумесност наших примедаба. Дакле, ја лично сам, за ово кратко време од кад предајем по књизи г. Скерлићевој, не један нут запитан од ученика за обавештења о горе поменутим писцима. Питали су ме, где ће о њима што научити? и зашто се о њпма у књизи ништа не говори? Наравно да им се није могло рећи, како је то стога што ови писци не спадају у књижевност. У толико пре, што су некоји савремени писци, који су још изван историје књижевности, сад у ову унесенп! Друга наша цримедба односи се управо на те савремене писце. У немачким д Француским историјама књижевности, или се уонште не говори о савременим књижевницима, или се говори само о онима који су заиста књижевници, који су већ толико урадили да зацело улазе у књижевност. 0 нпсцпма почетницима се не говори, као ни о онима који су у тренутку кад се књига пише још изван књижевностп. Овде се од тога правила одступило, те се помињу и имена неколико сарадника књижевних листова, којо сем уреднпкб, дотичних листова још нико и де мисли сматрати као књижевнике. Ниједан озбиљан наставник неће предавати ваљда још и « овим младим људима, који су тако безначајни за историју српске књи-