Prosvetni glasnik

869

.,Не стр'јељај ме, млад јуначе ! „До три ћу ти добра дати"... Набрајају се добра: да буде „стишан у друштву", да има „спеизу небројену", и да му љуба буде лепша од виле. Јунак одговара: „Мала т' Фала, б'јела вило! „Ја сам стишан у дружину, „Имам спензу небројену, „Моја ј' љуба љепш' од тебе". И устр'.јелих б'јелу вилу. * * * Кад се ове песме у целини и у детаљима разгледају, онда се уочавају ове одлике. Народна песма пева како је неки јунак ухватио вилу, која је на тај начин постала аеговом заробљеницом. Он је води да му она служи или да је поклони старијем од себе. Вила није рада ни једно ни друго, већ јадикује и моли онога који ју је ухватио да је пусти у слободу. Овај је не пушта него је поклања старијем, или је сам води са собом, или се — у крајњем случају — даља судбина њена не казује, али се види да по њу није добра. Даље треба обратити пажњу одакле су ове песме. Средњу, коју целу и не наводи, и која је несумњиво млађа те је и разрађена у праву епску песму по усвојеном типу за такво иевање, Вук је слушао у Тршићу још дететом. Али су, у том погледу, знатније друге две песме. Уз песму Секула и вила Вук је записао: „У Рисну пјевају момци играјући у колу". А за песму Јунак вилу устријели забележио је да је из Горњега Приморја. Шта под Горњим Приморјем треба разумети, казао је Вук на другом месту исте књиге. То је „од Котора к југу између мора и Црне Горе". Према томе, ако је реч о терену као и вероватноћи да су ове или, још боље, овакве народне песме могле бити основица за Фабуле првих пасторала дубровачких, онда и то иде у прилог поставке која се у овом чланку износи. Драгоцен је и податак да се песма Секула и вила пева у колу, да је, дакле, она већ одавно бида спојена с мимиком. Ако је — с друге стране — дубровачка пасторала збиља стара толико колико и италијанска, као што се узима да је, те ако је дубровачка иасторала према италијанској одиста самоникла — онда није неупутно првим почецима њеним тражити извора у домаћој народној поезији. Стоји, даље, да је дубровачка пасторала у првинама својим веома примитивна, и да тек доцније — можда тек с трећим иисцем, М. Држићем — добија уметнички облик, када се у њу уноси и нов проовехни глдсник, II књ., 9 св., 1913. 59