Prosvetni glasnik

ПГОСБЕТНП ГЛАСНПК

којој књигоиисец не може вдадати се; иити је он њу писао за нросвјешчене наше у овим земљам Сербе". А аи као да је и Видаковић осећао да се ни њему не може на реч веровати, те се убрзо постарао да се нађе у друштву са човеком који је био на.јвиши и признати судија. Уопште узевши Видаковић је био учинио за своју позицију једну врло добру диверзију. Обратио се био писмом ЈосиФу Добровс.ком, „патријарху Словенске Науке", пи тајући га да ли, у оваком случају, треба писати простим говорним језиком народним. Добровски му одговори да он не одобрава такво демократизовање књижевности нити прекидање с традицијама у језику. Видаковић се користи тим мишљењем Добровскога иа га објави на доста згодан начин. На име, први део свога новога романа „Љубомир у Елисиуму" Видаковић је био наштампао још 1814 године, а сада наштампа и други део, који изиђе 1817. У аредговору овога другог де-ла Видаковић нађе места и повода да се још једном врати на ону критику језика у „Усамљеноме Јуноши". Овде одлучније нанадне на Вукову „Писменицунарочито за избачена „онолика наша красњејша нисмена", којихје било „около 16", па нита аутора како је смео „ову љубезну народа нашега зеницу дирнути". Овом је приликом навео и мишљење Добровскога о језику. Противној страни т. ј. Копитару и Вуку све би било лако, али их је — главно Еопитара — онакво мишљење Добровскога довело било у велику неприлику. Зато оштри Коиитар седне па се и сам обрати Добровском, излажући своје гледиште и старајући се да ствар доведе до повољнијега суда Добровскога. Заиста Добровски одговори, али његовим одговором Конитар не могаше бити потпуно задовољан. Стога Вук седне па напише пространу критику на оба дела Видаконићева романа „Љубомир у Елисиуму". Критика би објављена исте, 1817, године у бр. 57—68 „Новина Србских", и она учини страховит угисак. Вук је још 29 јуна, на Петров Дан, 1817 писао из Беча Дукијану Мушицком у Шишатовац: „Јесте ли добили втору част Љубомира? Знам да ће Вам се донасти предисловије; али се баш немојте врло поносити, ни пркосити мн, зашто бојим се да не буде: Ћера Туре КраљевиИа. Марка / ћера Еоре да! оће Туре оће! Бјежи Марко иреко иоља равна, бјежи море да! оће Туре да иосијече, н оће вала! Кад се Марко натраг иовратио, Бак анаса на сит! итд.".