Prosvetni glasnik

НАСТЛВА И КУЛТУРА

1087

Вук је знао зашто је тако писао Мушицком, који је био час за једно а час за друго гледиште, те је Мушицки, прочитавши по том критику на „Љубонира", писао Вуку 1 септембра (по нов.) исте године: „Да, да! Бесни сте ви! Остависте Рјечник па нападосте на снромаха Љубомирова вођу! Ада су чудни Ерцеговачки ударци! Страшно је пасти в руки Ерцеговца". Рецензија је све узрујала. Октобра 2 исте, 1817, године пише Вук из Беча Мушицком у Шишатовац: „Шта говоре тамо људи о рецензији ? Како се Вама допада? Како .ди у Карловачком и Новосадском двору? Видаковић поручује и нише Давидовићу да рецензент не иде у Нови Сад: зашто (вели) неће жив оданде изићи. Ако вам ту дође Видаковић јавите ми шта сте разговарали. Немојте га начинити луђега него што је"... Ситуацију, пак, најбоље ттриказују речи Јована Берића у нисму упућеном тада Давидовићу: „Усуђујем се Вама јавити, да ми у Новинама Сербским ништа милије није, от ове учене рецензије. Бог Вас поживио, који сте да сте; вала Вам велика на оним сладким часима, које умете читатељем Вашим нричинити. Једно само, ако смем искрено исповедити, не допада ми се, што Сиромаха Видаковича пред светом баш онако ерамотите, да не зна ништа. Та то је у току рецензије очевидно и довољно доказано, мислио би дакле да за част човека, и онога, који се труди не би требало, онај член метути, да он ни Л.огике, ни Реторике, ни Поезије, ни стида, ни срама, ни учтивости, не познаје, ни ништа. Многи Новина Ваши читатељи у Банату, от куда сам ономадне дошао, за зло примају, говорећи, да, ако у рецензијама тако нешчадно људе узсрамотите, оставићеју и новине и новина читање. Ово ми је Г. Директор Кенгелац наручио, да Вас известим"... Критика је Вукова и у наше доба била — ноглавито по пространом изводу у трећој Српско.ј Читанци Св. Вуловића — добро нозната и ширим круговима читалачким, те о њеној садржини овде не говоримо дптаљније. Вук — зна се — не залази у уметничку композицију дела нити га посматра као створ књижевно-уметнички: он, иричајући садржину, редом указује н нелогичности, противречиости и друге погрешке те врсте у делу. Све оно што замера зналац српских земаља, зналац (ма и по здравој традицији) народие прошлости, позиавалац народнога живота и обичаја — све је то, у критици, више или мање Вуков ориђинал. Али Вук ције. самосталан кад се позива на Русоа или на ондашње књижевне прваке и друге знатне људе нпр. Фатера, Цојса итд., кад говори о називима гора које деле Маћедонију од српске државе, о доношењу каве и дувана у Европу, о школама на Атосу у доба Јусгинијаново, о грчким именима у четрнаестом веку, о романима које треба читати итд. Н. Петровски, у поменутом делу,