Prosvetni glasnik

СЛГЖБЕНИ ДЕО

15

коЈШСИје Г. Перић, од коиисије за то одређен, израдио. Ми то мишљење овде доносимо с тим да ћемо доцније донети и мишљење комисије о другом делу спора, о питању о границама између имања манастира Еаленића и имањб Прњавораца и Шљивичана, када то мишљење буде спроведено Г. Минпстру. Уреднпштво Лросветнога Гласника. Колисији одређеној по сиору манастира Еаленнћа и сељана села Прњавора и Шљивице. У сиору сељана сел§, Прњавора и Шљивице и манастира Каленића има два нитања: једно се тиче права службености а друго права својине. Стога ћемо и ми свој одговор Господину Министру поднети у два дела: на.јпре ћемо дати своје мишљев.е о првом а, затим, о другом спорном питан>у. I Спор о службемости. Као што ће се то видети у другом делу овога мпшљења, сељани означенпх општина заузелп су бесправно велики део манастирскога пмања, а и данас непрестано, на. исти начин, заузимају од њега. Али чак и односно онпх непокретнпх добара у погледу којих не постоји, бар за сада, никакав спор између манастира и Прњавораца и Шљивичапа, ови не признају манастирт потпупу п неокрњепу својину: они на та маиастирска добра полажу право службености попаше, жиропађе и огрева. То су стварне службености (сервитути, 1ев зегуИиЛез ^опсхбгез ои гееИез, (Ие б-гиписИепбЛагкеИеп), о којима се, такође, говори у глави III. Другога Дела Грађанскога Законика, а на име у §-пма 331. а 393. тога Законпка, у којима се налазе уопште одредбе о службеностима, то јест како о службеностима стварнпм тако и о службеностима лнчним (1ез зегуК;и(1ез регзоппе11ез, сИе регзбпИсће Б1епз1;ћагкеИеп). Специјално службеност попаше предмет је наређења §-а 335. тач. З. 1 п §§-а 362. а 367. Грађанскога Законпка 2 . Што се тиче службе-

1 Тај проппс гласи овако: »Пољске службености обичне и главне бивају следеће: 3. Стоку на туђој земљи држати .и пасти®. 2 Ти нрописи гласе овако : §. 362.: »Ономе, који лраво иа попашу има, припада ираво своју стоку на туђу земљу нагонти, онде држатп и пастп, п наравно тако, да се квар самој земљи не чнни, и да господар служеће земље може обичним начином слободнз и неогранпчепо земљу своју обрађивати и њом се користити. И у овом случају, ако није опредељено каква стока и колико вомада, и кад и докле пасти може, мора се оиако држати, као што је за време застарелости исто уживање мирно и ненарушиво било. »Иначе, ако се и по томе определити не може, но још би сумња омала, онда ће следећа правила за правад служити:®; §. 363.: „Под правом на попашу као службеност разумева се, да сваки род теглећих животиња, п говеда и оваца, пасти може, само не свиње и пилеж, а тако и козе у младим шумама. Нездрава пак и туђа марва са свпм се од ове паше искључује ;* §. 364.: »Ако није опредељен број, коливо комада стоке да пасти може, онда се мора онај држати, којп је за време застарелости (10 година) био; ако ли се овај мењао, онда се морају три прве године узети, и средњи број држатн. Ако ли би и то непознато било, онда треба гледати на то, колива је и каква је паша, па по томе број определити. Но у сваком случају не треба да се нропусти вшпе стоке