Prosvetni glasnik

22

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

вембра 1849. године, неуставан, јер вређа стечена права, он се има ттотпуно и у тој тачки применити, што ће рећи да су Прњаворци изгубили право поттг !П1е, жиропађе и огрева које су имали на имањг манастира Каленића ио тои Впсочајшем Решењу. Ништа не смета примени чл. 151. Зак. о Шумама тај Факат да Впсочајше Решење не садржи овде неке опште норме, чиме се обично закони одликују, већ регулише приватно-правни однос између Прњавораца п манастира Каленића. Принцип да се закон законом укида има се и овде прнменити, погато је и Височајше Решење, и поред онакве његове садржине. закон. Јер, гата је закон? Закон то је акат власти законодавне, и све оно што одговара тој Формалној погодби јесте закон. Што је, дакле, релевантно за питање да ли смо или не у присуству једног акта који има карактер закона јесте то : да ли пли не тај акат долази од власти .законодавне а не то: шта у томе акту пма. Истина, правило је да закони прописују опште норме, да се они не баве поједпностима, јер је ово задатак власти извршне, али може, изузетно, закои, са те тачке гледишта, личити на један акат извршне власти, зато'што би раснрављао неки-специјалан однос. 1 А такав је случај овде : Височајше Решење нема за предмет неку општу нормт већ један специалан приватно-правнп однос, алп то ништа не смета Впсочајшем Решењу да ича својство закона, пошто је оно акат законодавне власти: у време када је ово Решење донесено владао је у Србпјп Устав од 10.-12. децембра 1838. год„ познат под именом Ту-рскога Устава (Др. К. Кумануди, Административно Право, стр. 46.), по коме су законодавну власт вршили Кнез и Државни Савет. За време владе тога Устава, сваки заједнички акат Кнеза и Државнога Савета био је, дакле, закон. Али, баш и када би било то: да Височајше Решење није закон, опет је оно, после закона о Шумама, изгубило своју важност : једнпм законом може да се поништи не само други, ранијп, закон, већ се законом може да уништи и правнн акат појединаца или акат извршне власти: законодавац је суверен, и његова. је моћ ограничена само Уставом, ограничење које је теорискога значаја, пошто извршне власти (уиравна и судска), као што смо видели, нмају, у случају контрадикције између Устава и закона, да овоме последњем даду превагу. Могло би се рећи да, и када се апстрахује Височајше Решење, пошто је оно укинуто Законом о Шумама, опет остајо „Протокол Притјажанија". И запста, тај протокол су потписали и на њега прпстали како представници Прњавораца тако и представник манастира Каленића и окружни протонресвптар, тако да би се то могло сматрати као њихово норавнање. У самом закључку протокола стоји о томе овако: „Учинивши комисија вигае изложено закљученнје своје, које се има у будуће као стално п непорицателно сматрати, на које су и једна и друга страпа по учињеном саобштенију совршено и пуној мјери задовољство како потписи њиови гласе, изјавили, и од кога не може ни една ни друга страна, ни у какво време одступити..." Отуда, и према оваком схватању, Прњаворци би и данас имали, на манастирском имању, службеност попапге, жпропађе и огрева, то би поравнање везивало непрестано обе стране као и сваки други уговор. На ово гледиште стао је и Полицијски Гласник, који, одговарајгћи на једно питање г. Драгише Ј. Кујунџића, полицпскога писара, штампапо у броју од

1 У овом смислу и Слободан Јовановић, Уставно ГТраво, стр. 213..