Prosvetni glasnik

I

СЛУЖБЕНИ ДЕО 23

28. Марта 1910. год. тога часониса, вели, у истом*броју, ово: „На основу једнога закона који је постојао, управа манастира Каленића и сел,аци Каленићског Прњавора нанравили су у своје време уговор, који је садржан V ..Протоколу Притјажанија", и тим је уговором манастир примио на себе обавезу, да Прњаворци имају ираво попаше и жировнице своје стоке у манастирској шумн као и брава сувих дрва за соиствену потре-бу, а да сељани мора.ју помагати манастиру у обради његовог имања. „Ово уговорно стање није, како се види, раскинуто вољом обеју уговорних страна, нити се види да једна страна не испуњава нримљене обавезе. „Према томе, како и рок овом уговорном стању није био одређен, оао стоЈи и данас..." Из овога би излазило да Височајше Решање не би имало другог значаја до значаја убаштињења манастира Каленића: оно би било само једна танија — баштинско нисмо издато манастиру, за све оно остало што има у протоколу притјажанпја, то Решење представљало би само констатацију једног правног стања заснованога, пре њега и без њега, уговором међу заинтересованпм лицима. И сада, ако Впсочајше Решење отпадне. зб.ог Закона о Шумама, онда би отуда била само та носледица што манастир не би впше имао тапију. баштинско писмо које је за њега то Решење представљало, али све оно остало, постављање граница између имања која држе Прњаворцп и имања манастирскога, службености попаше, жиропађе и огрева п т. д. вредело би потпуно и данас. Наше је мишљење да се ни овако не може брацити тврђење Прњавораца односно постојања тих њихових службености. Најпре, не може се претпоставити да су представници манастира, који су потписали „Протокол Прптјаженија" могли, сами, деФинитивпо закључпти" са Прњаворцима уговор којим они располажу имаовпном манастирском, дајући Прњаворцима право уживања на манастпрским земљама које су они били заузели. И заиста, у том Протоколу стоји, под а у рубрици: в Прим4чанил" ово: „У атару Монастирскомт. има 34 кућа Прњаворски одђ старине насељени, кои су Прњаворци искрчили њиве, ливаде и воћњаке насади.ш; њима се оставља у будуће за свагда да уживаго што су одт> старине заузели безт. да што плаћаи Монастиру за иста.... Ако би се пакг кои одђ прњавораца изселио извант, Монастирскогг на друго место, може онетт. земљу своју обработавати и уживати; да не може другомтв продати но Монастиру по учињенои прецени, као и то ако би кол Фамилил одђ ови сасвимт> изумрла, да не може други ово добро заоставше иза такве Фамили^ћ заузети но да припада Монастнру". Неосиорно је и тада као и данас (В. чл. 77. Зак. о Шумама) државна власт вршила надзор над манастирским шумама, и тај надзор би био илузоран, ако су манастирске и црквене управе могле слободно располагати манастирским имањем 1 . Стога се „Протокол Прптјажанија" има узети само као нредлог Државној Централиој Управи да се приватно-правни односи између Прњавораца и манастира Каленића уреде онако како је то у њему изложено, што ће рећи да Прњаворци из тога „Протокола" нису још никакво нраво за

1 Закон о Црквеним Властима од 27 Аирила 1890. год. вели у чл. 71.: »За иродају манастирског имања, закуи и куповину важе одредбе чл. 61. и 62/'. А чл. 61. истога Закоиа вели: »Имања дрквене општине иродају се и дају под закуи лицитацијом. Лицитација и иролаја имања и уговори о даваљу иод закуп важе. кад их одобри надлежни епархиски духовни суд."