Prosvetni glasnik

ИДСТАНА П КУЛТУРЛ

231

ствар посматра нестаје контрадикције. Може се једновремено веровати у васпитање и у слободу, и хтети и обављати једновремено н једно и друго, пошто је васпитање само слобода дана детету да се развије, да чини погрешке и да се користи својим погрешкама, да се ствара, као што су се створили један 81ап1еу, или један Воокег "^абћт§1оп. И то је Русовљево васпитање. Ну ово опет не доноси и не налаже собом потпуну попустљивост која значи да треба скрстити руке, и пустити децу да чине сваковрсне лудости, које им падну на ум, и да се њима родитељи не занимају као и да не постоје, и да се тако не паште и не труде око њихова ваепитања и подизања. Напротив то значи да родитељи треба да се паште онолико колико и они којима је стало да „даду добро васпитање својој деци", али само на други начин. Пре свега потребно им је уместо што ограничавају .и збуњују децу, да ограничавају и ометају сами себе. Треба са своје стране да допусте сваковрсне радљивости које су нам непријатне у толико у колико ометају наше навике или наше споко.јство, ну које су природне маниФестапије дечје делатности, и које због тога треба да пристанемо да подносимо; деца су брига и зебња својим родитељима, то редитељи треба да знају унапред, и да се томе не чуде тек доцније, и да тога ради не предузимају да се ослободе ове забуне и бриге и да подижу и чувају своју децу. Тако исто треба се чувати и не издавати им некориспе заповести. То је, пре свега, рђаво у погледу саме методе: на тај начин приморани су родитељи да дају својој деци масу заповести, ко.јИма ако се покоравају биће доведена до механичке непокорности, а ако се не покоре понекима од тих заповести, тим ће покушати да се пе иокоравају и другима. Шта више родитељи се необично паште да деци забране незначајне радње, чије предано потискивање и уклањање изазива бол у деце, а тако и у матере, и којих би временом нестало и ако се но би на то наваљивало, услед самог пораста и услед подражавања старијима. Дете није мали одрастао човек, то је дете, и оно треба да живи својим, дечјим животом: није рђаво да мало буде ненослушно, грубо; прописно поздрављање, одело које ће стојаги увек како ваља, коса очешљана и непоремећена, све су то врлице потоњих година. Напослетку, умножавајући на овај ц&чин око детета. заповести и забране, ризикује се да се необично алтерира стененица вредности и да се учини оно да метне на.исту ногу врлине врло разнолике важности. Не треба дете да верује* да је подједнако потребно да узме како ваља руком нож. виљушку и кашику, и да буде искрено и вредно; не треба. да му се честита и да се оно осећа досто.јно уважења зато што се пристојно понашало, што се није лактовима ослонило о сто при обеду, нити пак прекрштало ногу преко ноге. Зна се врло често шта ло-