Prosvetni glasnik

53

нија, у једној еволуцији од пет векова проживи толико промена да је нсмогућно пропиеати јој иети карактер за еве то време. И нарочито, кад је реч о двема књижевностима које су се у највећем делу свога живота развијале потпуно самостално, па чак се, с времена на време, разбијале и на ситније локалне књижевности, таква широка подела постаје апсурдна. У невољи, г. Прохаска је прибегао једном другом средству. Он је у главним периодама чинио нове поделе и потподеле, тако да је књига расцепкана на безброј одељака, изгубила потребну прегледност. Доба ренесансе, на пример, које код њега траје од XV до XIX века, подељено је на петнаест већих одељака, а ови су опет комадани на нове разделе, при чему су, ради обележавања реда, морале да уђу у употребу и римске и арапске цифре, као и велика и мала азбучна писмена. Није боље прошао ни XIX век, који је нсто тако расцепкан на више од двадесет одељака. Г. Прохаска је, и то се нарочито осећа у последњем делу књиге, све раздеобе наших двеју књижевности вршио према оним партијама које он лично најбоље познаје. Он сам вели да је „о просвијећеној књижевности, те о хрватском препороду покушао да даде нов хисторијски преглед". То значи да је најсамосталнији део његове књиге онај који говори о дубровачко-далматинској књижевности XVIII века, и о хрватској књижевности XIX века. Што се тиче српске књижевности тога времена, она је сва, и то несигурно, израђена према другим историчарима, са толико промене што је подведена под исте поделе које је г. Прохаска дао поменутим далматинско-хрватским партијама. Не треба нарочито истицати све рђаве последице које могу да наступе од овако генералне и широке основне поделе. Кад се један период од пет векова назове општим именом „Ренесанса", онда ће неминовно многа тврђења изгледати чудна. По књизи г. Прохаске, у доба ренесансе, коју он ипак жели да схвати у смислу европском, долазе не само Зрињски и Франкопан и сви писци кајкавскога Загорја, него и сва далматинска, босанска и славонска књижевност XVII и XVIII века! Чак и наши Рачани, заједно са Ђорђем Бранковићем, Жефаровићем и др., долазе у ту групу! Шта-више, дооа ренесансе обухвата и сву просветитељску, рационалистичку епоху XVIII века, па према томе и Доситеј Обрадовић је писац из ренесансе! Па чак и Мушицки, Јоаким Вујић и Милован Видаковнћ, који су, не знам по чему, у књизи г. Прохаске обележени као рационалисти. Све реформаторске и контрареформаторске тенденције које се у XVI и XVII веку знатно осећају у загорској књижевности и код писаца из Истре и северне Далмације, подведене су исто тако под доба ренесансе, и за разлику од „световне", те књижевне иојаве су назване „духовном" ренесансом. И да би се доследно свуда показала „идејна цјелина" наших двеју књижевности, г. Прохаска је у српској књижевности