Prosvetni glasnik

54

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

пронашао „црквену реформацију," која је, по њему, оличена баш у Рачанима, Венцловићу, Василију Петровићу, и другима! Та не(зоља насилног генералисања и подвођења под исте формуле нагнала га је да у новој књижевности, коју је хтео да обележи општим именом „романтизам", уброји у романтичаре Његоша, Јована Ст. Поповића и Војислава Илића. До душе, он на једном месту мора да се ограђује за Стерију, велећи да је он само савременик главних романтичара, „али је духовити противник романтичарског национализма". Војислав Илић је обележен као „академски романтичар" и увршћен у исту групу са Шапчанином и Чедомиром Мијатовићем! „Академски романтизам" је формула која је примењена на једну групу хрватских иисаца, и требало му је наћи пандана и у српској књижевности. Исто тако, према периоду хрватске књижевности од 1850—1860, који је назван, из специјалних историјско-политичких обзира, „предлистопадским добом", г. Прохаска и код нас проналази „предлистопадско доба", у које меће Богобоја Атанацковића, Стјепана Митрова-Љубишу и Змаја! Као што се види, г. Прохаска је, с једне стране, сувише генералном поделом на врло пшрока доба, невољно гурнуо многе писце у групе којима апсолутно не припадају, или да би у неколико бар избегао ту опасност, он је чинио многобројна комадања на раздељке, што смета прегледности дела. С друге стране, желећи да што јаче подвуче јединство српске и хрватске књижевности, он је насилним груписањима хтео да замени недостатак дубљих студија у томе правцу. Како су та груписања вршена према хрватској књижевности, коју г. Прохаска очевидно много боље зна, део о српској књижевности нарочито је рђаво израђен. Желео бих још да једним летимичним погледом на књижевна схватања, судове и закључке г. Прохаске, допуним свој реферат о његовој књизи. Пре свега, подлежи критици начин на који је г. Прохаска решио питање о проучавању народне књижевности. Од једина за сада два могућна решења, проучавати народну књижевност апсолутно самостално и сасвим је издвојити из проучавања гшсане књижевности, или је проучавати у што тешњој вези са средњевековном књижевношћу, г. Прохаска није узео ни једно ни друго. Он је народну књижевност уврстио у партију о романтизму и Вуку Караџићу, и проучавао је тако рећи као саставни део Вукова рада. На тај начин он је за неких петнаест страна прекинуо логичну везу свога излагања нове књижевности. Део о народној књижевности израђен је у главном према „прегледу историје српске књижевности" од г. Павла Поповића. Чудновато је да г. Прохаска ништа не говори о народној поезији хрватскога Загорја и северне Далмације. У том погледу његова књига је требала да пружи нових резултата. У своме излагању народне књижевности, г. Прохаска говори само о народној иесми. Народну приповетку, тако рећи, не спомиње