Prosvetni glasnik

202

Просветни Гласник

човека, човека из кватернарског доба, који је живео у пећинама. Уметник који је по стенама своје пећине сликао мамутову силуету, или у слоновој кости резао животињске прилике, такав уметник није, вероватно, радио за друштво. Да бисмо у наше доба наишли на сличне уметнике, ред нам је обратити пажњу на децу. У детету се, атавистички, поново јавља првобитни артист. Само што сада пећинску стену замењује таблица од љускара, школска клупа, а врло често и сам уџбеник. Дете, у својим цртачким вежбама, не води сигурно бригу о томе да ли ће се допасти другима; оно своја шарања ради понајвише на осами и, по могућносги, кришом; оно се напросто труди да видно прикаже оно што је на њега јаче деловало, и то у неколико значајних, па ма колико неспретних, потеза. Млађани уметник тај, као год и његов предак из пећине, иде просто за нагоном. Његови цртежи потичу из његовог узбуђеног осећаја. Но, чим преотме мах извесна просвета, тај се однос убрзо предругојачи. Уметник примети скоро разлику између себе и осталих средње руке људи; он се скоро увери да су његови осећаји дубљи, а њихово испољавање оштрије, изразитије. Свест о његовој супериорности расте тако из дана у дан. Свет који га окружује почиње да у његовим творевинама налази естетичког уживања и да га соколи својим ласкавим повлађивањем. То има за последицу да у суштини, као и у поводима и смеровима његовог рада, настаје коренита промена. Што је пре била тек једна органска потреба, постаје одјако свестан позив. Нагонско одушевљење сада замењује вештачка рутина, дотерани занат. Уметник је задржао све обреде једног инстинктивног творца, али су ти обреди постали свесни. У теорији је он увек богодани импровизатор, у пракси је то радник по позиву, који опрема посао што га је себи задао, хладним разбором. У томе он, заправо, тражи још увек лично уживање, али је то уживање друкчије но у примитивног уметника, или у детета. Потајни смер његовог напора није просто и просто да да одушка својој емотивној напрегнутости; он почиње да осећа понос, понекада чак и неку уметничку сујету. Он већ помишља на публику. Мисао да ће код својих вршњака наићи на похвалу и одобравање, та кичељива мисао ступа, у његовој глави, на место дојакошњег јурења за простим задовољавањем једне психичке фантазије. То је укратко генеза и поступна еволуција сваке уметности. Испрва је она, у неку руку, доиста сама себи циљ: просто задовољавање једне оргаиске потребе уметникове. Но дође једно време кад се уметник не ограничава на то да егоистички тражи „да му одлакне у грудим'; он настоји да би се допао и другима. Радећи свој посао, он има пред очима своје саљуде. У најтоплијем заносу стварања, кроз његову машту круже и севају мисли о успеху и о публици, а то значи о друштву у ком се уметник креће, Друштво са своје стране, убрзо примети које