Prosvetni glasnik

Ђирилица или Латиница

277

дицији. С једне стране, Хрвати су за латиницу; с друге стране, сви православни који су писали о овоме питању траже ћирилицу. И док они који су за латиницу не пишу о овом питању, и задовољавајући се традицијом, не виде довољно јасно једини али главни аргуменат за своју тезу, дотле у неким чланцима из Београда траже се аргументи који би имали бити културно-словенског и политичког карактера. Потребно је дакле ту дискусију ставити, макако без научног апарата, на научну основу, и у те аргументе унети изгубљену равнотежу. Да је између Србије предратне и Словена католика некадашње Аустрије остао исти однос, онда би се лако могао разумети главни аргуменат политичке природе. Да су Хрвати и даље остали под културним утицајем Немаца, да су Аустријанци и Маџари и данас господари у Босни, да има некога који и данас прогони ћирилицу зато што је она писмо (не: „слово") православних Словена, то би све било разлог — као што је некада и било у Аустрији — да се ова азбука схвати као једна национална одлика. Али данас нема утицаја немачког, нема господарства Аустријанаца и Маџара, нема прозелитизма, и логично је да, ако се и даље асоцира етнички карактер за азбуку то "ће бити нова сметња поверењу. Црнац је учинио своје. Азбука ћирилиска никад више не сме се потрзати као разлог политичког карактера. Ово питање, дакле, једино се сме решавати са културног и филолошког гледишта. У томе правцу можда разлози за ћирилицу нису довољно наглашени. Словенска азбука, која се код Морављана није задржала и коју су Руси доцније примили, била је, у ствари, јужно-словенско писмо. Заједно са словенском службом и црквеним словенским језиком, она се ширила од десетог века из Охрида по Балканском Полуострву и из Паноније ка Приморју. У Приморју се служила словенска служба и преписивале се, а доцније штампале глагољицом словенске књиге; у Босни је босанчица, преправљена ћирилица, била локално писмо, и то код католика; а православни, у свим крајевима, служили су се црквено-словенском азбуком. —■ Али, да ли су тачни закључци који су се изводили из ових факата? Да ли је оправдано, и у колико, сматрати ћирилицу словенском ознаком? Да ли је ћирилица заиста била у служби идеја Словенства и да ли је заиста било више национално верске отпорности у опих који се њоме служише? Врло је погрешно узимати формалне ознаке као карактеристику егничких особина; те особине огледају се у изражавању афеката, у менталитету, у навикама и обичајима, у веровању, у народној традицији, у начину мишљења, па чак и у начину изражавања — у језику, у колико је језик психичка појава. Али никад азбука није могла бити довољна да зближи и окарактерише једном етнографском бојом народе који нису нмлли генетичке сродиости, нити су пак племена једног народа сматрана