Prosvetni glasnik

Кроз Стране Листове

319

Какав треба да буде нови Университет? „Васгштање" (1УЕс1иса1шп) објављује предавање које је, ту недавно, Г. Шарл Дил држао у Паризу о реформи Университета. Две су идеје које је чувени византиолог нарочито ту истакао: о потреби једне широке спољне акције Университета, и о потреби приснијег додира између професора и студената. Университети су сада, каже Г. Дил, у главном заводи у којима професори спремају професоре. Је ли то, у данашње време, довољна улога за активност университета? Зар они не могу, зар они не треба да чине нешто више, да запремају, у јавном животу народа, знатније место, да врше дубљу социалну акцију, да имају шире зрачење? Тоје, за универснтете, битна улога, али су њу француски университети досад тек непогпуно испуњавали. Међутим, ако се погледа на стране университете, енглеске, америчке, и треба признати — немачке такође, видеће се да, у овим земљама, ниједно васпигање не изгледа потпуно ако није допуњено на университету. Из готово свију друштвених класа, гомиле младића долазе на университете да проведу на њима две до три, каткада и четири године. И одмах се види корист од тога. „Ја не говорим само, каже Г. Дил, о општој култури коју ту налазе ови младиЋи, култури слободнијој, пространијој, која отвара шире поље радозналости но што то може учинити средњешколска настава у гимназији; но мени нарочито падају у очи моралне користи које такво поступање додаје интелектуалној култури, начин на који то борављење на университету доприноси образовању карактера." У Француској међутим, студенти иду на университете да би свршили медецину или права, или постали професори; и тек један мали део њих долази на университет да на њему потражи допуну за своје интелектуално васпитање. На страним университетима, збива се противно : мањина долази у школу ради диплома, док је већина састављена од младића који, без икакве професионалне амбиције, долазе да затраже од университета општу културу. Још се једна реформа намеће Университету: морална реформа, ближи, интимнији унутрашњи живот. На француским университетима не налази се, као на енглеским и американским, савршена материјална инсталација која даје утисак домаћег огњишта и која одмах ствара моралну везу између студената. Студенат који је далеко од своје породице осећа се усамљеним. Прека је потреба, такође, да има приснијега додира између Факултета; потребни су, тако исто, и додири између људи, у првом реду између професора. А затим, раздаљина између професора и студената је и сувише велика. Било би тако добро, међутим, кад би се између њих успоставила нека врста породичне везе: кад би ученик могао да дође да затражи савет од наставника, да га види имтимније но за преме предавања. У Америци, професори призивају једном недељно сту-