Prosvetni glasnik

Оцене н Прикази

173

развијеном визијом будућности, с нечим што изгледа фантастично, нереално, чак и безумно, али су они покашто много ближи стварпости него многи т. зв. реални и практични зналци, чије се творевине руше још за њихова живота. Пајо мисли да је Наполеон 1 изгубио визију стварности 1809 године, јер се тада скрхао. Он је, међутим, није већ поодавно имао, и све што је чинио водило га је преко Ватерлоа право на Св. Јелену. Само, док је на том кобном путу имао појединачне успехе, свет га је с.патрао за непогрешна, а он је, међутим, и покрај силне храбрости француских ратника и своје високе војничке спреме, баш тим расипничким победама куповао свој пораз... Говорећи о историји, Пајо протестује што историци поклањају више пажње појединим владарима, нарочито „историји лудих и глупих владара", а не говоре ништа „о дубоким узроцима ништавила читаве једне периоде од 300 година, у којој се ништа није урадило за човечански напредак". То нас подсећа на ону снажну протестну реч Виктора Ига против лакејске и придворне Историје која бележи најлуђе подвиге деспота и тирана, а оставља нерасветљене велике покрете мисли човекове и културне творевине научних и уметничких вођа народних. И ако пише чисто педагошко дело, Пајо, као честит републикански демократ,. има у својој књизи овде онде по коју добру реч за слободоумне идеје... Кад је реч о математици, Пајо сасвим умесно тражи да се она у школи ослободи своје сувише догматичности и дедуктивности, да се приближи животу и примени на практичне послове, те да постане у исти мах и корисна и пријатна. Доиста, и ја сам опазио да се у нас математичким формулама и задацима, празним, неприменљивим, удаљеним од реалности, деца страшно замарају под чудним изговором умне гимнастике, као да се не може у исто време и вежбати ум и стицати практично знање! Пајо с правом саветује младе људе, ако се „буду одлучили да живе као најбољи и наЈплеменитији, да приме оно што је неизбежно: сиротнњу и дуготрајни рад у тишини. Буди као они небројени незнани јунаци, што су бранили отаџбину по рововима; навпкни се на узвишенији, чистији, ведрији живот, и одржавај у својој души одушевљени плам". Хвала Пајо-у на таквом савету, који је данас више него икад потребан и његовој земљи, али још више нашој. Требало би те речи понављати често и гласно, јер у овом времену кад су, после херојских народних напрезања, као из Пандорине кутије поврвела сва зла или као из Еолове мешине покуљали сви луди и опасни ветрови, ваља омладини многа моралне снаге па да спасе друштво од таласа разузданог егоизма који превире на све стране, и да га оспособи за бољи живот. Задржаћу се још само на једној тачки: на животу у великом граду. Пајо стоји у том питању на правилном гледишту. У нас млади људи много преувеличавају утицај престонице на духовно формирање. Честа