Prosvetni glasnik

198

Просветнн Гласнпк

Мн слш уверепи да огролшој већини лиађег нараштаја такав „нацнонализал1" није ни досадан ни баналан. и да ће се она ,н даље радозааиматн и васпнтаватн књижевношћу и са нанионалнолг тенденцијом„ као н са лепом књнжевношћу у опште. Ми се надалш да ће подмладак: наших књижевника и даље руководити (ћегов професор који је ово написао: „Што год се ради, ради се и греба да се ради само за то да се однегује самостална пропзводнза, — књижевност и уметност на националној основн." Салш она броји. Салш је она „биљка с кореном у зе.чљи, која лшже цветати н уродитн плодо.ч; све остало је голо подражавање, подражавање без унутрашње потребе и прераде, то јест неистина, туђе осећање без унутрашњег одјека - дрвено звоно, мртва .часка,. таште брбљање". Нека бн о ови.ч речи.ма чешће поразмислили и стари н млади, на.рочито онај .малени број који.ма се оне сада можда нешто иеће допастзи Ту скоро Г. Б. Поповнћ изненадио нас је и забринуо вешћу да оу. више неће бити „дадиља новог нараштаја". Изненадио нас је, јер је он сам о себи недавно с право.м рекао да је професор, и да је то био „н пре но што је службено постао професоро.м". Не, поштованн Г. колега. вн не^ете моћи свој природни позив нигда напустити. Од давнашњега пријатеља и вашега и школског, који професуру није напуштао ни када ]е службено престајао битн професоро.м, примпте уверење да нема лепшег позива од нашега наставничкога, било да га вршимо директно,. иредавањил\а у школи, било иреко књига и књижевних листова. Радити на интелектуално.че развићу о.младине; отварати јој велике, недогледне хоризонте Науке и У.четности, уливати јој љубав ка Истини, Лепотп и Човечности; спре.мати своје ученпке за раденике и сараднике; постатп тако друг својпх члађих, а кашто н друг под.члатка тога свога подмлатка,. улазити у старост, а са радом бити скоро на равној нози са младим снагама — то све чини особену радост нашем срцу и стални подстрек нашем духу, јер на.ч то даје уверење да на тај начин служимо добро н Науци и Народу. Зато ћете ви, Господине. академиче, и даље ирнказивати омладини узоре лепоте у књижевности и уметности; разлагати јој узроке заштоони нису застарели и када датирају из сјајнога доба јеладе и Ри.ча, и указивати на услове под којима се узорита дела могу и у нас умножитп. Учићете је како ће сваки .чоћи крчити своју путањицу у леполш колосеку Српства, а на.великоме, ншроко.че дру.чу Човечанства којн.ч се оно креће у напред, ка вечити.ч идеалима Истине. Правде и Лепоте. ЈОВАН М. ЖУЈОВИЋ