Prosvetni glasnik

Значај Књижевне Теорије

209

Ако је ово тачно као општа поставка, није довољно кад је реч о људнма који проучавање књнжевности узимају као главни задатак у животу, п зато ствари треба блнже одредити. Проблем се, пре свега, може посматрати са тачке гледишта проучавања књижевности радп књижевности, чистог проучавања литературе у оно.ме смислу у коме се каже, на пример, и чиста филозофија. Такво проучавање књижевностп треба да створн способностн да се лнтература савршено разуме, то јест да књижевно образованој лпчности пружи могућиости да увек иравилно осети и појми вредност свакога дела. Књижевно образован дух, научмим путем образован, иаравно ако располаже потребним урођеним смислом за посао, мора да буде изнад свих литерарних епоха и школа. Постоји једна апсолутна лепота у уметности у опште, и у књижевности на по се, која ако не може још тачно да се дефинише, јер се нове теорије о лепоме у уметности непрестано јављају, а оно би се морала моћн осетити, увек правилно осетити, и увек тачко разумети. Школе, правци, програми, најнаивиији или најлуђи, не смеју да буду сигурно образованом књижевном раднику препрека да правилно осети вредност једног дела, од санскрптских поема до футуристичких блуђења. Таквоме раднику треба да је у моћн да увек тачно аналише једно дело, да га секцира, ако се тако може рећи, да му пронађе све позитивне и све негагивне елементе, да га скроз прегледа, да га својим разу.мевањем просветли и начшш провидним. Очевидио да ово није посао који може сваки да радп, и нарочито није посао који се да савладати филолошким педантизмом. На против, за успешан рад у овоме правцу тражи се несумњиви урођенн књижевни смисао, који треба да се комбинује, да се учврсти у својој лелујавости добрим, модерним научним књижевним образовањем. Проблем научнога нроучавања књижевностн може да се посматра и са друге стране. Снгурно књижевно разумевање, које се стекло добром спремом, треба да се преноси и на друге. Многи који научно проучавају лптературу постају носиоци књижевне културе код нас. Од њих зависи хоће ли се наша настава књижевности попетн на висину где треба и мора да буде. Није потребио нарочито доказивати колико се несавремено и некњижевно тај посао врши по нашнм средњешколским заводима. Напорн млађих наставника, који су изашли из школе г. г. Богдана и Павла Поповића п Скерлића, остају само племеннти напорп усамљених појединаца. Њихов рад има врло добрих резултата, али су такви наставници ретки, и могу се сматрати као изузетцн. По правилу, настава књижевности у нашим средњи.м школама још увек је скучена, не одговарајући ни нз далека високоме задатку који бн требала да врши. Књижевност никада не сме да буде чисто историјски предмет, чији је циљ да се ученик упозна са извесним бројем датума и имена. Сасвим супротно томе, преко књижевиостн један млад дух треба да стекне смисла и љубави за лепоту у жнвоту, коју у.метности најблиставије могу да поиросветвп г.шинк, II 1;њ., 4. сп., 1921. М