Prosvetni glasnik, 01. 06. 1921., str. 28

328

Просветни ГласнИК

спитања друкчији. Но као год што ови разни облици људског живота један други не искључују, него се међусобно помажу или условљавају, тако се по правилу и циљеви васпитања индивидуалног, породичног или националног не косе међусобно, него иду паралелно или се поклапају. Појединац, радећи на своме образовању, користи не само себи, него и друштву или нацији у којој живи и ради, као и својој породици. Држава пак, као организовано друштво, васпитајући својим установама себи грађане, не користи тиме само себи, него и самим грађанима и њиховим породицама. Најзад, у колико би и било супрбтности и сукоба између ових разних животних облика, природни ток еволуције показује тежњу да их реши у корист трајније и виталније животне форме, тј. подчињујући интересе појединаца интересима друштвених целина. Јер у току времена појединци ишчезавају, а трајно остају само организована друштва и народи, и међу њима опет највише изгледа на одржање имају они код којих су интереси делова подређени интересима целине. Између васпитних циљева индивидуе, породице и нације постоји дакле, у колико се не поклапају, један нужан однос, а то је однос подређености у којој се налазе према целини социјалној. И тај однос је неминован и неизбежан. Од њега се може одступати само привремено, пошто га природна селекција у току времена механички васпоставља, жртвујући друштва и културе у којима је он поремећен или занемарен. Највиши циљ васпитања не може бити с тога ни одржање и напредак индивидуе, ни одржање и напредак породице или сталежа, него једино одржање и напредак нације, као за данас најтрајније и највиталније животне форме. Кад би човечанство постојало као организована целииа,' онда би напредак и одржање те целине био највиши циљ васпитања. Но и ако није организовано у једну целину, човечанство ипак, узето укупно, има очигледно већег изгледа на одржање него ма који народ посебице, и због тога се и намеће дужност сваком националном васпитању да буде у сагласности са интересима опште-човечанским, т. ј. да буде хумано. С тога највиши циљ нашег, југословенског васпитања не може бити ништа друго него одржање и развијање највиталније животне форме коју ми имамо, а то је национални живот (културно и политички уједињених) Срба, Хрвата и Словенаца. Питање је сад која су специјална дејства васпитања којима оно служи животу, и којима се оно одликује од осталих области живота. Има две врсте дејстава која људске радње у опште могу имати, то су спољна и унутрашња, т. ј. дејства на спољашње предмете и процесе који човека опкољавају, и дејства на развитак унутрашњих снага и способности које се при тим радњама вежбају. Да би и једна и друга дејства послужила одржању и напретку живота, радње животне двоструко су