Prosvetni glasnik

356 Просветни Гласник

проста осећања могу се експериментално изазвати: једна мала доза кинина на врху језика изазива непријатан осећај горчине; комбинације боја или тонова могу изазвати осећања пријатности, и т. д. Мојман разликује три начина за мерење душевних процеса. Душевне појаве могу се мерити или помоћу надражаја који посредно или непосредно изазива душевни процес, или помоћу покрета којим се изражава душевни живот, или помоћу душевних процеса који се одигравају у међувремену од надражаја до покрета. Ова три начина мерења имају за основ три разне методе испитивања: метода која се служи надражајем, метода покрета, и метода мерења времена. Овим методама додаје Мојман још и методу бројања. „Ми можемо, каже он, да избројимо колико се пута у сазнању јављају извесни душевни процеси, у каквој се комбинацији јављају, како су распоређени код различних индивидуа, и т. д. У оваквим случајевима ми се служимо статистичким податцима који се изражавају бројевима, но ови пак никако нису разултат мерења." Сви ови методи важе и за аналитички и за синтетички експерименат; за педагогику је, пак, синтетички експерименат од већег значаја него аналитички. Наоружана овим методама испитивања, експериментална педагогика приступа објектима својих испитивања: физичком и психичком развићу детета у опште и развићу посебних дечјих способности: памћења, представа, фантазије, мишљења, воље и т. д. На некима од ових области она је већ имала да забележи интересантне резултате. Тако н. пр. у испитивању памћења. Прва експериментално-педагошка испитивања памћења извршио је Ебингхаус још 1885 год. Тада се дошло до сазнања да дете лакше меморира него одрастао човек. Особиту пажњу је обратила експериментална психологија проблему замора; но досадашња истраживања нису довела до важнијих резултата: експериментално је констатовано да постоји умор међу ђацима, особито међу онима средњих и виших школа, па ипак до сада није ништа урађено да се утврди ступањ заморености. У последње време целокупна пажња експерименталне педагогике је концентрисана на питање о даровитости, које одиста има голем значај за практичну педагогику. За испитивање у овој области големе заслуге има Штерн. Досадашње испитивање јасно доказује да традиционално схватање даровитосги подлежи једној темељној ревизији. Досадашње мерило даровитости био је успех ученика у појединим предметима: ко је показивао добар успех, био је даровит; ко нема успеха, тај нема дара. Испитивања показују да је овакав начин оцене даровитости једностран и ненаучан, јер му недостаје свестрана анализа ученичке способности. Наставни предмети ангажују само извесне способности, док један велики део њихов остаје неискоришћен, Због овога се често де-