Prosvetni glasnik

436

Просветни Гласник

те да тиме испуни један претходни захтев наставнога учења: наиме, она има арешходно да одабере градиво које је подесно за рациоиалну наставу прелабећи преко многих старозаветних одвећ јаких реалности и претераног спуштања Бога до човека, каквих примера имамо у примитивном породичном и чулном животу старих народа; а изоставиће се и неке наше нерешљиве загонетке, изнете у виду чудесних стварања натприродних појава. Исто тако би се изостављале или само овлаш додиривале симболично представљене појаве у постанку и развитку физичкога света, као што би се нпр. прича о постању само подвела под учење геологије о добима и периодама из историје о развитку органскога света, или би се прича о потопу само довела у везу са периодама у којима је море постајало пространије или се распадало, постајало дубље и плиће, покривало и напуштало поједине области земље; или би се Јосифово тумачење царева сна довело у везу са седмогодишњим кишним и сушним периодама и т. д. Уз то, једва је потребно напоменути да ће новозаветно учење моћи много више задовољити захтеве наставе културне религије, него што то може постићи Библија. Па ипак се потреба одабирања показује и у самом учењу Новога Завета, јер се мора (с Вунтом) признати да је и хришћанска религија у себе асимиловала средњевековно хришћанство са једним добрим делом незнабожачког народног веровања и, митолошких представа, тако „да се у њеним верским облицима налазе сједињени различни степени религијског развитка, од монотеизма без митолошког покрова за шарене политеистичке вере са фрагментима примитивних представа о чаролијама и демонима". 1 Уз то се може додати још и ово. Ако се верским учењем у данашњем времену жели постићи један виши васпитни успех, онда се и веронауци ваља узвисити до толико апстрактне, а ипак добро схватљиве идеје о Богу, да је она слободна од сваке персонификације, од прилике онако како се то показало у филозофији будистичке и грчке и прве филозофске хришћанске религије, где се Божанство износи као надчулно биће, које се ставља као идеал коме треба да тежи узвишени човек. Јеврејски лични Бог се мора у настави вишег течаја свуда узимати као персонификација идеја. Јер оно што је још код Будизма филозофија разорила, што је и хришћанска филозофија у атрибутима божанске бескрајности и свеприсутности утврдила, то не треба у настави вишега течаја васпостављати. „Кад у пркос томе догма веру везује за личнога Бога као фу-ндаменат хришћанског учења, то су те особине које се искључују") 2 , неподесне да се у настави истичу једне поред других. Јер да се Хришћанство одржи као културна светска религија, лични Бог се мора узвисити до надчулног Божанства, као што је национална вера јеврејске

') IV. \Уипс1(:, Е1етеп(е с1ег Уо1кегрзусћо1о^1е. 2. А. 1,е1р2Ј§, 1913, стр. 497. 2 ) Исто дело, стр. 499.