Prosvetni glasnik

437

подличне демоне узвисила до личнога Бога. То је потребно стога што светска религија хришћанска стоји у најтешњој вези са светском културом. Оно што»је теологија из хришћанске културне филозофије завила у мистичку одећу култа и учинила непојамним, ваља учинити поново разумљивим: језгро очистити од љуске и избећи ненадмашене противности између личнога и идејног. Потреба да се лично меша са безличним, у Хришћанској религији је задовољена Христовом личношћу. којом се безлично Божанство допуњује узвишеним човеком. Култ моралне душе и разума у Христовој личности може довољно прославити Бога у облику човека. Јер ту се у човеку оличава Бог, у Богочовеку идеални човек. На судбини Спаситељевој може се показати процес узвишења од чулности до непомућеног сазнања идеалне истине, а у души Исусовој може се наћи блаженство, истинити мир духа у чистом сазнању. Али та „иманентна неопходност пречишћавања идеја", светлошћу сазнања, могућа је само филозофским умом, који је, као што је речено, био заступљен још Будизмом и првом хришћанском филозофијом. Место тога је доцније и у хришћанској религији наступио случај да се „езотерично учење преобратило ширењем у егзотерично, које је свуда примило старије елементе народног веровања и тим начином додуше није сасвим изгубљена етичка основа, али се све више покривала мноштвом чудесних легенада и чаробних представа". 1 ) Зато ваља идеална значења одвајати од сувише реалних и њихове тајанствене мотиве довести до пуног разумевања живота културнога духа, те тако избегавати карактер мистичке наставе. Догматизам, теолошко нормирање ваља, у овој прилици, изостављати у интересу ствари чистога разума. А овај се не само не противи „човеку из народа, који слави сиромашне и невољне, и представља живога Бога међу људима, узвисујући човека до Бога", него још тражи да што јаче истакне „тип до идеала узвишеног човека", да појми Бога идеја и културног човечанства. Према овоме, веронаука у вишој настави неће тежити за васпитањем религиозних афеката, јер ће то оставити, можда, настави нижег течаја, основној школи и цркви; она ће ићи само за тим да постане извор разумног религиозно ештког мишљења. Стога ће се, место митолошке маште и мита о створењу и чудесима, тражити од ученика да разумеју најкарактеристичнија симболична значења старозаветних и новозаветних прича, у првом реду тамо датих контраста, почев од борбе два супротна божанска бића, од којих једно представља добро, светлост, а друго — зло, таму, па до правних и моралних односа у друштву и држави, који су засновани на највишем ауторитету и испаштању погрешака у земаљском животу. Али, да би се дошло до разумног етичког

ШипсИ, исто дело, стр. 493.