Prosvetni glasnik

Религија у Настави Вишег Течаја

435

сама појава да данашњи религиозни покрет стоји у директној супротности према рационализму садашњости, тако да се веронаука у настави вишег течаја некако мора довести у пуну сагласност с критичким духом модерне науке и с првом поставком културнога принципа: све разумети и ставити у службу умне и моралне културе човекове. Ако би се успело да веронаука у средњим школама одговара тако постављеним захтевима, онда она доиста заслужује додељено јој почасно место у наставном плану. У противном случају, ту јој није ни последње место. А ми ћемо се потрудити да покажемо како би рационално вероучење могло своме правилно постављеном задатку одговорити само тако ако се на ствари вере гледа кроз идеје културног живота, иреко ироцеса и резулшаша кулшурно-исшоријског развишка човекова, те да се тако вера одржи и даље као учитељица просвећеног дела човекова друштва. Прво питање које нам се намеће у методици верске наставе, односи се на разлоге за веронауку као васпитно наставно средство. Свакој ствари, па и верској настави, мерило за оцену вредности треба тражити у њој самој. И шта је природније до први и прави разлог за оправданост веронауке у школама тражити у духу саме културне религије, какву показује Хришћанство, које износи најидеалније богопознаје, тако да се у њему показује иознање Бога у чисшим идејама, још више, у складности идеја, одакле потиче осећање слободе од граница чулнога света и независности од обичних слабости људских. Идеално богопознање представљале су и друге, мање или више, културне религије (светска браманска, национална јеврејска, класична грчка), али ниједна у тако пуној хармонији и највећих противности идеја ^оје воде живот. Исусова наука је најузвишеније, потпуно уравнотежено, савршено схватање света у служби колико моралности, толико умности и идејне лепоте. Хришћанско богопознање је савршена логика, и најидеалнија естетика сазнање о томе како живи Бог идеја у културном свету; док је, међутим, старозаветно, јелинско и браманско учење само сазнање о томе како се развијало богоиознање или како је кроз историју развитка живео кулшурни човек у Богу идеја. Обоје, у једно спојено, показује да културна религија садржи у себи науку о психолошком развитку човечанства и логичној вези највиших принципа живота друштвеног; то је богопознање или човекопознање културнога ума. Овај највиши смисао учења културне религије показује и највиши смисао веронауке у настави, само ако се и ова стави у службу принципу културе, или ако се настава вере упути на сврхе и начине хришћанске културне религије. Но, и поред тога што ће веронаука имати да ухвати пун смисао, да усвоји методе и циљеве културне религије, она ипак зато има у нечему да одступи од уџбенога градива саме религије, 28*