Prosvetni glasnik

438

мишљења у духу културне религије, мора се почети неразумним митолошко-реЛигиозним етичким мишљењем, јер је то општи пут развитка културнога духа, као што је то и општи пут учења ^сроз погрешке ка правилу, кроз хаос ка сређености. Тај пут истинитог сазнања и богопознања води .наставу кроз збирке космогонског и теогонског старозаветног мита и митолошких бајки, епских и драматских спевова о Богу и њему блиских идеалних личности. На те митске представе настава ће надовезати апстрактни појам о створењу, изражен речима Библије: Бог је створио свеш из ничега једном речју својом. Да би се, одмах у почетку, дата апстракција детерминисала, додаће се речима „из ничега:" доброг и уређеног. По том појму „реч" у садржину ће се унети: мисао, која се исказује речима Узрочно дејство речи у стварању долази отуда што је мисао, речима исказана, извор осећања (афеката), из којих потичу радње, а овима се образује воља. Тиме се, даље, објашњује дефиниција „Бог је вечни дух", који све ствара и оживљује. И као што се људи задахњују, на рад и стварање покрећу речима, идејама, тако се узима да се божански дух испољује у нагонима и инстинктима животиња, као и у физиолошким процесима органског и физичко-хемијским процесима органског и анорганског света. И као што у човекову животу и образовању почетак свега стварања чини дело, рад, тако је етарозаветно учење и божанско сазнање ставило у други ред: „И виде Бог да је светлост добра". И кад је одвојио сухо од воде и кад је заповедио да земља из себе пусти траву и т. д., тек пошто се збило оно што је заповеђено, „виде Бог да је добро". Овим се начином јасно представља, већ на старозаветном учењу, потпун паралелизам између бића Бога и човека. На новозаветном учењу, у то сазнање се улази још дубље, а најдубље у највишем појму о Богу, у чијој се најужој садржини крије она иста космогонска мисао која се налази код многих митских прича и њихових представа: то је мисао о основном закону постања и стварања, развитка живота, да све постаје дељењем на двоје, стављањем једнога на супрот другоме, одвајањем једног елемента и принципа од другог, једне идеје од друге, ступањем одвојеног дела противу оног од кога се издвојио, борбом за независност, тежњом за самосталност — али, и тежњом за измирењем и уједињењем, за спајањем и удруживањем. Свет и све што је у свету, дакле, не постаје нити само на један начин, раздвајањем, борбом, неслогом, нити само на други начин, јединством, миром, слогом, него шрећим начином, који у себи спаја обе те противности. Дакле, у стварању и развитку живота дата су шри момента: два супротна и трећи, њихово измирење. А то је оно што се зове Свеша Тројица и што се дефинише: „Бог је јединица у Тројици и Тројица у јединици". На тај начин — поређењем роставака о највишем схватању супротних сила и неједнаких елемената