Prosvetni glasnik

Религија у Настави Вишег Течаја

439

у природи, да се сва разноликост и супротност њихова своди на једнакост, (јер се позитивне и негативне силе у природи не разликују у суштини, већ само у правцима дејства и начинима најфинијих покрета материје, да се, по тој идеји, доказала и могућност преобраћања једног елемента природе у други, те се претпоставља један општи и основни елеменат у природи), — онако неразумљиве контрадикторне црквене поставке у појимању Бога као Св. Тројице (да се три божанска лица не разликују по бићу) постају сасвим разумљиве, и то тако разумљиве да их разумно мишљење може примити као сасвим тачне. Сад знамо шта треба да значе речи: „Божанска се лица не разликују по бићу, већ само по својим особинама", да „опет нису три Бога, него један Бог", да „Бог Отац (као основни елеменат) није ни створен ни рођен" (од другога елемента изведен), да „Бог Син (сваки посебни елеменат) није створен, већ рођен од Бога Оца пре свих векова" (елементи су вечно дати одвојени) и да „Бог Дух Свети није ни створен ни рођен, већ излази од Бога Оца (по католичком учењу „и од Бога Сина") пре свих векова (једињења произлазе од издвојених елемената). С таквим разумевањем највише загонетке, најзамршеније идеје и најдубље тајне живота и божанског бића, уздиже настава синове подвојених и завађених цркава хришћанских до најопштије идеје о животу и културном развитку, до идеје која шири и највеће начелне противности, па надмашује и оне догме које чине главну сметњу измирењу Христових цркава. По тој свеобухватној идеји живота и развитка не може имати пуно право ни једна ни друга црква, ни православна, која верује да Бог Дух излази само од Бога Оца, као ни католичка, која верује да Дух Свети излази и од Бога Сина. Јер Бог Дух Свети, као трећи моменат основног и општег закона у развитку света и постанку свега у животу, директно произлази само од Бога Сина. као позитивног момента, а само индиректно од Бога Оца, 'као негативног момента, без којег ни позитивни моменат не би био стваралачки, пошто сваки добар принцип у животу у једностраној важности његовој постаје штетан. Успех у решењу проблема Св. Тројице ће у толико бити потпунији у колико аналогије буду разноврсније. Примера ради, за једну такву узмимо истицање, у виду детета, иростодушна човека, који спокојно живи у традицијама, задовољан животом какав јесте, на супрот незадовољнику, који је незадовољан датим стањем, живи у саблазни да све старо не ваља, те мисли да све треба срушити и нов ред ствари у свету завести. Први представља чисто позитивни, други чисто негативни принцип живота, а може се узети и сасвим обрнуто, да је у првом случају дат чист консервативизам, у другом чист либерализам. Један и други принцип, засебно узет у исто време је, колико позитиван, толико негативан, дакле оба су засебно узета подједнако без вредности за напредан живот. Мора се тражити њихово узајамно допуњавање, релативна