Prosvetni glasnik

440

Просветнп Гласник

важност, управо, тражи се „златна средина", умереност, тражи се њихово измирење, чему је највиши симбол Бог Дух Свети — Свето Тројство, Кад се тако, сасвим рационално, узме појам Св. Тројице, онда је доиста највећа истина у томе појму „потпуно откривена у Новоме Завету". С том истином могу се довести у везу оне речи из Св. Писма које се односе на саблазни. Јер премда се вели: „Тешко свијету од саблазни", па ипак се тој негацији додаје позиција: „јер је потребно да дођу саблазни", и, најзад, долазитреће: „Али тешко оном човјеку кроз кога долази саблазан" (по Мат., гл. 18., ст. 7). Ово неутралисање или измирење, премда је егоистичке природе, ипак погађа истину у принципу, јер значи: у свету мора бити зла (вера у зао дух), морају важити и негативни принципи живота, али се ипак тежи само за позитивним, а ово се тражи и у самим негативним моментима и елементима. Управо рећи, истините негативне вредности дате су само у једностраностима, макар које врсте ове биле, као што се истините позитивне вредности огледају само у срећном, правилном јединству супротности, дакле ни у једном ни у цругом, већ у трећем — у Свешој Тројици. Кад се овако не само религиозне митолошке рефлексије, него и највише рефлексије највише културне религијемогу преобраћати у научне и филозофске рефлексије, онда се и неким библијским и новозаветним причама, без велике тешкоће од стране спремног наставника веронауке, могу придавати филозофска значења у културном развитку човека и човечанства. Тако се у причама о Авраму, Исаку и Јакову скрива идеја о уздизању човека од чулности до божанске узвишености — идеја (као код Буде и Исуса) о развитку појма о Богу у културном човечанству, о узвишењу човека до богочовека. А та се идеја односи и на узвишење појма о Богу кроз демоне и фетише, кроз тотемизам (обожавање животиња), кроз претке, јунаке и пророке до чисто идејног Божанства, и то игриљењем и шежњом за савршеним, идеалним, чиме се постиже триумф добра над злим у свету. Дакле, и у старозаветним нричама се крије проблем паралелности у развитку појма о Богу и напретку целокупне културе човекове. Постепени развитак еволуцијом дат је како у образовању религијске свести, тако у целокупном умном и моралном узвишавању човека, који се у примитивном стању своме осећао нижи и од животиња. Јер самосвест човека првобитно је сметала његовој савршености, каква се показује у животу и радњама по нагонима и инстинкту код животиња. Велику разлику између њега и животиња у томе човек је морао увидети, као што и културни човек садашњице мора признати да се често пута спушта испод моралног нивоа животиње. Свакојако је из тога узрока потекло обожавање животиња. „У тотемистичкој периоди није владао човек животињом, него животиња је владала човеком... Душе умрлих станују у њој, те она постаје предак човеку", његов „старији брат", представник, заштитник, божанско биће. У даљој периоди културног развитка, човек над