Prosvetni glasnik

Религија у Настави Вишег Течаја 441

собом, гледа националне јунаке у држави и богове на небу. „Као што је херој идеални човек, гако Бог постаје идеални јунак". 1 ) Национални Бог јавља се у својству човека Авраму и Сари, која му пере ноге, или се ређе, приказује у некој појави (у виду ватре и голуба, као глас), и најзад се јавља кроз речи пророка и натприродна дела светитеља. То преображавање божанско представља еволуирање културних појединаца, народа и држава, под утицајем искуства и образовања. Оно се завршује јављањем хуманога Бога у хуманом човеку, који својим мислима, осећањима и радњама напушта границе народности и националне државе. Јавља се Бог и човек филозофије културе, светске религије у Будизму и Хрипгћанству, Бог човечанско-моралних и човек божанских идеја. Човек сад гледа Бога у идејама и кроз идеје гледа на живот. Првобитни тотемизам јавља се поново код културног човека у Спинозином пантеизму, Спенсеровом етичком еволуциноизму и Шилеровом естетизму. По томе тростепеном току развитка човекова, који кулминише у највишем схватању Божанства, показује се да је човек, као и појам о Богу, у почетку чулан, потом разуман, и најзад, уман, узвишен, идеалан. То природно решење проблема развитка и његово објашњење психологијом народа тростепеним током образовања религијског мишљења, уводи ученике у природну науку и филозофију културе, проводи кроз царство ствари и уводи у царство идеја, кроз борбу народа и идеја у живот измирених народа и идеја. И као што се, при том, Бог показује прво као демоп, потом као јунак, најзад као демон и јунак, сједињујући обе противне особине у једном вишем облику, тако се људи у држави приказују у свом нижем, вишем и највишем (гротеском, мешоЉтом) облику. Као што се највиши појам о Богу показује у Св. Тројици, тако се највиши појам о човеку показује у измирењу, јединству начелних, идејних супротности. По томе, уздизање појма о Богу приказује узвишење културног човека до пуне личности, које се врши борбом нижих, супротних мотива воље човекове и постиже победом виших, унутрашњих, моралних мотива, како у индивидуалном тако у социалном животу. Тако се настава веронауке претвара у наставу психологије и социологије, природне и моралне филозофије. На томе путу индивидуално-социалног васпитања, настава религије често пута је упућена на верско-етички живот народни у најстаријој и ближој проћглости, као и у садашњости. Јер, као што је консервативна религија његова, тако је консервативан дух народни у целокупном :гивоту, што се најбоље може показати у језику и епском песништву народном. Да у језику нашега народа, у нарочитим изразима његовим, налазимо трагове најстаријег веровања, можемо овде само поменути израз „пасја вјера". Исто тако изрази: „тако ми мога бога", „божем" и

! ) ШипсН, исто дело, стр. 8.