Prosvetni glasnik

444

Просветни Гласник

требнији; крајевима у којима је рад у том, па к у свима правцима народног живота, заостао због дугог робовања под окрутним и некултурним непријатељем — Турцима. — Ти су крајеви наше класичне земље: Стара Србија и Маћедонија. Те две наше покрајине, — колевке нашег националног и културнодржавног живота у прошлости; чувари најзнаменитијих и најлепших споменика наше старе културе; поприште најважнијих догађаја из историје нашега народа, како у ранијој, тако и у најближој прошлости; тло на коме је поникла традиција и народна епопеја о слави Цара Душана, тужноме Косову Пољу, Краљевићу Марку и Прилипу — те две покрајине, због свега тога, несумњиво заслужују да се за њих сви позвани фактори интересују, и о њиховом се напретку и благостању старају. Просветни живот у њима није се гасио ни за време ропства; а у време сеобе нашега народа у Аустрију под патријарсима, и нарочито после укинућа Пећске Патријаршије, тај се живот био притајио до освита 19 века. Када је наш народ у Шумадији, неравном исполинском борбом коју је водио у Првом и Другом Устанку, створио, ма да малу, слободну своју државу, она је постала уточиште свих прогоњених патриота из неослобођених наших земаља и уздање да ће се њеном помоћу цео наш народ ујединити. Јачањем националне свести у нашега народа, осећала се све јача потреба за отварањем народних школа у свима нашим покрајинама, па и у Старој Србији и Маћедонији, где су несумњиво и у оно време, као још једнако и данас, најтеже погодбе за њихов напредан и успешан рад. Најпре су те школе отворене у већим градовима, за стицање писмености потребне трговачком и другом пословном варошком свету, а манастири су још и тада били једине школе у којима су духовници и свештеници своју спрему добивали. Приличан је број градских школа у Старој Србији и Маћедонији којима се зна историја постанка од 1800 год. Тихјешкола, осим већих места као што су: Призрен, Приштина, Скопље, Нови Пазар, Пљевље и др., било и у најјужнијим нашим градовима, као: Велесу, Прилипу, Охриду, Серезу, па чак и у Костуру, а било их је и у неким већим селима. Учитељи су им у прво време били, као и у нас у Србији, мананастирски ђаци и терзије, а доције су долазили богослови из Србије и наших покрајина преко Саве и Дунава. Све је те школе основао и издржавао сам народ. Уџбенике су добивали из Србије и осталих наших покрајина. Оснивањем бугарске егзархије 1871 год. нанесен је најтежи удар нашем просветном и националном раду јужно и југоисточно од Шаре, и наш народ, који је дотле издржавао своје, српске школе, — у тежњи да се ослободи грчких фанариота владика, који му нису рукополагали Србе за свештенике, нити дозвољавали словеноку службу у цркви, а да