Prosvetni glasnik

О Просветним Поиликама у Јужној Србији

445

би добио словенску службу — пришао је Егзархији, знајући да су њено оснивање потпомагали и ондашњи наши политичари, и верујући да ће егзархија имати само црквено-словенски карактер. И одиста, тамошњи наш народ је још дуго после тога у писмености задржао српски карактер, што се види из натписа на задужбинама и надгробним споменицима, на којима пише: Поповичђ , Јованович-в, Стојанович -б, Петровичг, Бомболовичђ и др., а тек доцније, утицајем егзархије, ти натписи се замењују са: Поповг, Јовановг, Бомболов-в и т. д. Кад је наш народ дошао до уверења да је Егзархија црквено политичка установа за ширење бугаризма, отпочео је 1891—2 год. покрет за поновним отварањем српских школа, и тај покрет се јавља код оних Срба који су неким чудом остали верни Васељенској Патријаршији, па затим обухвата и многе који су били пришли Егзархији. То није био лак посао, јер су се у Турској могле слободно отварати школе за које одговарају верске поглавице — митрополити и владике. Наш народ до 1896 год. није имао у тим крајевима ниједног митрополита Србина. У Рашко-Призренској и Скопској Епархији, митрополити Грци, имајући чисто српску паству, попуштали су народном тражењу за отварање наших школа. А кад је, после смрти РашкоПризренског Митрополита, 1896 год. изабран за митрополита Србин Дионисије, а доцније, после много борбе и напора, и у Скопској Епархији Фирмилијан, наш просветни рад у тим крајевима добио је поузданију основицу и нова полета. У Солунском и Битољском вилајету, патријаршијски митрополити Грци и даље су чинили сметње нашем народу за отварање школа, и заузимањем наше владе, Султановом Ирадом од 1897 год. одобрено је отварање српских школа и у тим вилајетима, где год то народ затражи. И од тог времена наш просветно-културни рад у тим крајевима узима већег маха, и — не без великих жртава у крви најбољих тамошњих синова — почиње доносити и своје плодове: буђење и јачање националне свесши. По подацима који су познати, наш народ је у Старој Србији и Маћедонији, у времену ослобођења 1912 године, имао од Пљеваља до Солуна у 224 места преко 250 народних школа, са нешто више од 450 наставника и наставница и преко 10.000 ђака, а осим тога у Скопљу целу гимназију (раније и у Солуну), мешовиту Учитељску Школу и Девојачко Радничку Школу; у Битољу четвороразредну гимназију и Девојачку Школу са три разреда; у Призрену Богословско-Учитељску Школу, — и у Пљевљима нижу гимназију и Девојачку Школу. Наставни план и програм, Јсако у народним тако и у средњим школама, одговарао је у многоме^ наставним плановима и програмима у Србији, изузев групе националних предмета, историје и земљописа