Prosvetni glasnik

452

Просветни Гласник

Лепота хармониског става је у непаралелности линија целога тела; целисходност му је у уштеди енергије, на чему почива његова грациозност, док је став с тежином тела на обе ноге бруталан. Брзином ход прелази у трк. Кораку код хода одговарају скокови код трчања: од простог подскока до комплицираног диагоналног, великог скока, — а сви почивају на хармониском ставу. II. Принцип супротности покрета (једини од природних закона кретања које је класични балет назирао у „опозицији руку и ногу") изражава статику тела. Стојимо ли на левој нози, вршићемо покрет десном руком, и обрнуто. Супротност се врши у покрету ноге и руке, руке и главе, појаса кукова и појаса рамена, (в. вежбање у ходу, и у темпу валса). Принципом супротности избегава се у игри монотонија и паралелност линија. III. Принцип следовања покрета: покрети руке и ноге почињу из центра кад иду навише, од периферије кад иду наниже. Нога се, при ходу, трчању и скоку, покреће из кука, рука из рамена. При спуштању, нога пада врхом стопале, не петом, рука првим зглавком, па се покрет, поступно, преноси на други крај органа. Овај принцип се најоштрије види у „таласању" руку, које даје импресију тичјег замаха крила у лету. Врхунац је у њему достигао Сахаров у „Етидама" руку и Ана Павлова у „Умирању Лабудовом". Тај принцип влада и седењем, клечањем, легањем, устајањем. Осим тих примарних принципа, значајни су још и ови: I. Мекота, љупкост, грација покрета почива на толикој техници кретања или владања телом, да се дотични покрет изводи само учешћем оне групе мишића који су неопходни за извршење тога покрета, док сви остали, нарочито околни мишићи, остају незатегнути, т. ј. не учествују излишно у покрету. То је она неноишрахираносш, којој се дивимо у играчица велике технике. А сва техника игре састоји се у потчињавању телесних импулса свесној вољи, на основу она три принципа и принципа штедње енергије. II. Израз — оно психичко — душа у покрету, долази од замишљеног циља иокреша. Ма како био технички савршен Један покрет, без уметничке целисходности бива афектиран, неубедљив, немотивисан. Израз се покрету не би могао дати без значајне улоге дисања; дисање чини у игри везу између музичког ритма и ритма покрета. Разуме се да данашња два правца модерне игре: импресионизам и ексиресиониаам према овом последњем принципу Делсартовом заузимају сасвим супротне ставове. Али се ми у то овде не можемо упуштати, као ни у проблем односа покрета у игри према музичкој пратњи. Оба су та проблема од најсуптилнијих и најтежих у савременој естетици игре, те је искључено уоквирити их у једном кратком предавању.