Prosvetni glasnik

462 Просветнн Гласник

Али, још од првих радова, појавила се једна особито важна идеја, која се, најпре бојажљиво изражена овде-онде, раширила толико да је постала главна идеја целе савремене педагогије. Опазило се да се, у школама, деца покоравају једној дисциплини која командује свима њиховим радњама и, тако исто, свима корацима њиховог духа. Она су потчињена једном дресирању одређеном да их преобрази што је могуће брже и потпуније у оно што се хоће да она буду. Из тога разлога, дакле, немогућно их је познати. Никад се не би знало шта је то коњ кад би се видели само коњи који у циркусу играју или клече. И то је правило за сваку науку, нарочито за сваку науку из живота, да, да би се проучавала бића која желе да се познаду, треба их оставити у њиховој природној средини, или, ако се прави какав лабораторијски експеримент, поставити их, у колико је год то могуће, у погодбе потпуно сличне природним погодбама. Међутим, људи су желели да познаду, не ученике потчињене самовласном режиму наставе и дисциплине, већ децу, и ваљало их је дакле оставити да раде слободно, као што добар одгајивач оставља своје ждребе на ливади, и с времена на време гледа шта оно ради. То је једна нова идеја, тако нова да још и данас наилази на многобројне противнике. Кад су је изнели под формом чисто научном и примењеном на макар који предмет, нико јој није ништа замерао. Али кад је била реч о деци, није се више допуштало оно што је била сушта очигледност, или, ако се допуштало, налазило се да је експеримент сувише опасан. Људи су били тако јако убеђени да су деца несавршена бића, рођена рђава (није се имало довољно сарказама за тврдњу Русовљеву) и неспособна да управљају сама собом ако нису вођена у својим најмањим покретима искусном руком одраслих личности, да се није могло допустити да им се остави и најмања слобода, у толико мање потпуна слобода. „Ако су слободна, није се престајало понављати, она ће чинити само глупости". То ћемо видети, одговорили су опет педагогисти. Време је да се верификује, да се експериментише да ли је истина, као што се не престаје понављати а рпоп, да су деца из основа рђава, једино наклоњена да чине зло, и неспособна да нађу сама што им треба. Да би се знало, треба видети. Ми ћемо их оставити слободне, ослободити их привремено свих стега којима их обавијају васпитање и настава, и видећемо шта ће чинити. То је за нас једини поштен и научан начин да то дознамо — и, још једном, једини поштен и научан начин да их познамо. III Почело се, у хронолошком реду, формом стеге која се најпре указивала очима, дисциплином. Свака школа, сваки разред у школи, конституисан је као апсолутна монархија. Деца су потпуно потчињена јед-