Prosvetni glasnik

Модерна Педагогија

565

само-васаишања које се покаткад даје педагогији Г-ђе Монтесори, и које је она сама дала другом делу свога дома, у коме је покушала да је примени на деду од шест до тринаест година, V Сви ови системи, види се, остављају детету не може бити већу слободу у његовом начину учења. Више му се не намећу методе а рпоп. Оно само, оно што се зна о њему, о форми његовог духа, намеће методе које се на њ примењују. Оно обучава учитеља. Оно постаје средиште, око кога се окреће читаво васпитање. Коперничка револуција, према енергичном изразу Стенлиа Хола, завршена је. Или бар, она би била потпуно завршена кад не би остао да се учини последњи корак. Васпитање обухвата: морално васпитање, интелектуално васпитање и наставу, образовање карактера, образовање духа, појмове којима се храни дух и помоћу којих се образује. Системи, чију смо слику изнели, увели су наизменце слободу у две прве области. Да би се допунио експеримент, треба је увести и у последњу. Деци је остављена слобода да сами себи прописују правила владања; остављена им је слобода да бирају (видело се помоћу каквих индиректних поступака) методе наставе; остаје да им се остави слобода да бирају предмете наставе. Разне дисциплине које сачињавају данас сваки наставни програм, ма какав он био, јесу од две руке. С једне стране, дисциплине које су услов стицања свих других и свакога знања, и односа између индивидуа: читање, писање, рачун: с друге стране, дисциплине које представљају разне области ■ интелектуалне активности: историја, географија, физика, граматика, итд. Садржај ових последњих знања је био детерминисан сваковрсним традиционалним и логичним разлозима; он се грдно увећао; он нема више никакве императивне вредности која нас спречава да не пробамо наш експеримент чак и у овој области. Јер историја, као и хемија или граматика, постале су данас тако закрчене специалности да није више могуће открити у њима оно главно од чега се жели да створи наставни предмет. Да ли ће то, за науке, бити теорија или примена, у историји, факта или велике идеје, — све су то питања на која ће бити све теже одговорити. И пошто разлози филозофске или социалне врсте то не допуштају, остаје једино да се обратимо психологији. Последња граница науке чију формацију ја излажем овде, поставља се дакле на један потребан начин. Треба дати деци последње слободе, не потчињавати их више никаквој стези никоје врсте, не наметати им ни известан начин деловања, ни известан начин учења, нзвесне ствари које треба н-аучити, и посматрати их. Кад дете буде постављено усред реалности (треба потражитн како), и кад се буде кретало сасвим слоиросвЕтвн гласник , 1т кн>., 7*8. св., 1921. 30