Prosvetni glasnik

466

Просветни Гласник

бодно под надзором наших пажљивих очију, ми ћемо гледати како се оно понаша, како оно напада ту реалност да је присвоји, да је преобрази у унутрашњу представу, и најзад, које делове те реалности оно напада да од њих створи знање. Та знања имаће без сумње увек историјски, географски или научни карактер, пошто сваки предмет знања има форму и особине (наука), смештен је у простору (географија), и у времену (историја); али можда, што се тиче њиховог садржаја, она неће имати ништа заједничко са оним што наши програми зову данас историјом, географијом или науком. То давање последњих педагошких слобода неће ићи без великога потреса наших садашњих школа у којима реалност нема никаквог места, и у којима деца живе у једном вештачком свету, али тај потрес неће бити већи пошто је кад се уводи у њих само-влада или монтесорска педагогија. И најзад, треба довршити што се започело. Ако се прими то да се дете може познати само кад се остави слободним, треба га оставити потпуно слободним. Једино под тим условима, студија предмета наше науке, психологија, имаће неког основа и биће заштићена од сваке критике; једино под тим условима ми ћемо моћи сазидати на њој научно васпитање. И тада можда, — ако смем да допустим себи завршујући један пророчки поглед, — кад тај рад буде свршен, кад ми будемо знали о деци како она раде, како уче, каква знања су способна да стеку, кад последњи корак буде учињен ; кад буде тако образовано потпуно природно и слободно васпитање, потпуно ново у својој форми и својој садржини, тек ће тада можда стара времена отићи у неповрат. Револуција ће бити завршена. Васпитање деце постаће својина деце; она ће једино бити његови господари и организатори. Сан Русовљев биће остварен. Ми ћемо имати само да продужимо да правилно, као што се обнавља вода у аквариуму, окружујемо децу свим оним што је потребно за храну њиховога духа, и да их гледамо како живе и расту. А она ће то чинити без нас. (Превод с француског) роже кузине

РАЗВИЋЕ ИНИЦИАТИВЕ У ОСНОВНОЈ ШКОЈ1И

(Има негде у Ланкаширу, у Енглеској, усред једне црне фабричке земље, један човек ка коме би сви они који иаше од раздвајања школе и живоша , и коЈи верују у могућносш да се деца васаишају у радосши, личним и сионшаним напором, без и једнога од оних рђавих иосшуиака који су још у уиотреби у нашој насшави, шребали да дигну очи. Пре мало више од две године, он је сшигао у једну школу која је наличила на све осшале школе, и усред деце која су, заузеша већ радом и нево-