Prosvetni glasnik

468

Просветни Гласник

све' то и иде да се вуцара по улицама, онда учитељ није успео у свом послу, но је бедно пропао. Један надзорник чудњак затражио је једнога дана од једне од мојих ученица да изврши ову рачунску радњу: 7x34x68x0. Дете је пало у клопку. „А-а, рекао је он. Али ова деца требала би да виде кроз једну рачунску радњу; то би требало да их научи да мисле". У томе баш и јесте несрећа. Читаве године, ми смо учили децу како да мисле, а никад шша да мисле; како да читају, а никад шта да читају; како да штеде, а никад како да троше новац разумно. Треба гледати истину право у лице. Какав је утицај имао онај сат који сте ви провели говорећи једном разреду, на живот те деце? Да ли је ваша жетва достојна вашега тоуда? С таквим мислима ја сам се окренуо својим ученицима, решен да учиним све што могу да преобразим њихов живот. Ја сам био готов да не добијем никакав резултат, у старом схватању речи, кад бих могао само да поправим њихов живот; али на крају, ја сам имао и резултата. Кад сам био мали, — а и данас, јер је у мени остало много од малог дечка, — ја сам био увек срећан кад сам могао да направим нешто, или да брљам по разноврсном материалу. Имао сам ексера, тестера, чекића, електричних апарата, једном речју свега оног што се може наћи у џепу једног дечка, али у већој количини. Готово кришом најпре, ја сам донео ове предмеге, и са неколико старих сандука, мојом старом јевтином тестером, и с доста довитљивости, ја сам почео да правим неке ствари. Дејство на децу било је без мало мађијско. Правити нешто, ох! то више није био разред; и она су долазила и пословала су најзад као нормална бића. Ја нисам правио никакав план за рад; све што смо израђивали тражила су деца, било за школу, било за кућу. Мој циљ је био да допрем до правога детета, и ја сам приметио да, натерујући га да послује и да производи, ја сам био допро до њега. Наш посао није се састојао у томе да правимо моделе, већ праве предмете. Могуће да дете ужива да прави тестеру од хартије ако му се не допусти да ради што боље; али то није живот, и дете би више волело да се служи правом тестером. Постепено напредовање у послу, онакво какво се обично подразумева у настави ручног рада, не води рачуна о убразиљи; оно замењује идеје детиње идејама учитељевим. Ми не можемо предвидети асоциације идеја које се образују у мозгу једнога детета. Тако, једнога дана, пошто сам направио један сто, ја рекох својој девојчици да би требала да направи једну столицу: „Не, тата, рече она, ја нећу столицу; ја хоћу краву у ливади". Сада учитељ одлучује да ли је дете достигло жељени ниво да покуша извесне радове, док међутим не би требало никад спречавати дете да покуша радове који су тобож изнад његових година.