Prosvetni glasnik

Један „Психолошки" Естетички Систем

401

Први мотив је јак унутрашњи доживљај из кога и постаје уметничко стварање. По тврђењу уметника, нарочито по тврђењу пластичара, унутрашњи живот и машту нарочито покреће каква чулна појава. Познат је читав низ анегдота које казују како је постала идеја за ово или оно дело. Тако, Рихард Вагнер је добио идеју за свог Лешвкег Холанђанина пршшком буре за време вожње од Риге за Лондон; Гете је написао свог Баука поводом једног трагичног догађаја. Наравно, не мора се увек ово десити. Уметник може да прими идеју из самога себе. Сведоџбе фан Гога то најбоље доказују. Идући даље, уметник може да прими идеју и из каквог уметничког дела. Дакле, доживљај се може десити сасвим по својој ћуди. Мојман, и сувише аналитичан дух као што је и, уз то, и сувише експериментални психолог, тражећи конкретне изворе уметниковог доживљаја, није хтео да уђе и у метафизику и у мистику проблема самог доживљаја. Из тих разлога, он није цитирао многе сведоџбе уметника које тврде да доживљај може и сам да дође, спонтано и интуитивно, без икаквог надражаја ма с које стране. Гете је створио Бауна поводом трагичног догађаја некога Кристела од Ласберга. Али, Леопарди је увек говорио да не зна одакле му доживљај, да се на једном нађе с догађајем у души. Кад је познати критичар Мајер-Грефе упитао Реноара где се информише, овај је одговорио: „У музеју, до ђавола!" Наравно, основа Мојманове теорије о доживљају остаје солидна; али, не видим да она, као први мотив, доприноси много решењу проблема уметничкога стварања. Али за решење проблема уметничкога стварања, важнији су, међу мотивима опште природе, од мотива доживљаја, остала два мотива која смо раније поменули: уметников нагон да, оно што је доживео, изрази, и да то, у конкретној форми прикаже као дело које остаје. Нагон да се изрази оно што се доживи, то је један опште-човечански нагок с којим се срећемо код свију раса на свима ступњевима развића. Тај нагон је тако јак да се данас непрестано уметност дефинише као израз. „Уметност је израз", то је формула која се чује са свих страна. Мојман држи да је та формула недовољна и једнострана. Позивајући се на- чињенице из модерне психологије, он тврди да уметност као израз осећања није никаква специфично уметничка појава, него једна опште-људска појава. Уметност се не може посматрати са тачке гледишта израза осећања; јер, то је начин свију људи. Дакле формула: „Уметност је израз", нимало не улази у проблем бића уметности; јер, као опште-људској појави, њој недостаје уметнички моменат, она нема уметничкога значења. Изразу, да буде уметност, недостају три ствари: он је бесциљан, невољан и рефлекторан, док је свака уметно„ст свесна, вољна делатност; он, као такав, не ствара трајно дело, ов'је г без плана разрешавање једног унутрашњег напона, док уметно*ст ствара трајна дела; он је, најзад, као такав, без форме. док је уметност стремцрооветви глаонив , II 7-8. св., 1921. ; : . Џ