Prosvetni glasnik

428

Просветни Гласник

путем. Но у колико бивају старији, у толико по својим симпатијама све више нагињу млађима од себе, и њих напослетку узимају и -за жене. Ретко се дешава да узму девојку са којом су још из детињства заједно расли. Пријатељство и љубав не могу међутим апсорбовати сву младићску симпатију, јер ње има толико да се готово прелива из душе. Ни дете ни зрео човек нису у стању да се тако уживе у туђа осећања и да тако искрено поделе радост и жалост са другима као младић. Синовља и братска нежност одиста је тада највећа, и носталгија за родним крајем најјача. Има примера да младић прекине студије што неће да буде на терету родитељима; или се одриче свога дела наследства у корист сестара и браће; или чак одваја од своје мршаве зарадаи помаже породицу. Разуме се да бива понекад и обратно: породична средина се избегава јер убија дух монотонијом и досадом; родитељима се грубо пребацује ако не могу задовољити све жеље и подмирити све потребе које младић сматра за неопходне по свој опстанак; узима се презиран и пркосан став и симулира се равнодушност, суровост, или се подражава каквој личности из литературе, на пример Ренеу, и т. д. и т. д. Има још једна друштвена заједница у којој младић радо борави, ако не и радије него у самој породичној средини. То је друштво вршњака у спортским и уметничким ђачким дружинама са познатим циљевима и програмима. Тежњу за удруживањем, која је од природе већ доста јака, родитељи и наставници треба још више да јачају, пошто се у заједничком раду са друговима најбоље развијају социалне навике и полаже се најсолиднији темељ грађанским врлинама. Изгледа заиста чудновато да младић, поред свега тога што је дружеван и алтруистички расположен, ипак лако усваја индивидуалистичке теорије Штирнера, Ничеа и Бареса (реч је о Баресу из првог периода његове књижевне делатности), и ако још не може сасвим ни да их схвати. Међутим, безобзиран индивидуализам тих писаца симпатичан је у првој младости по свој прилици зато што тада већ почиње да се формира у нама личност и да се цени лична вредност, а и потреба слободе и независности толико је јака да ће се свакако најревносније тражити и читати списи у којима се- то највише хвали. У осталом, и да није овога објашњења, било би довољно указати само на главне црте младићског доба: несталност,- противречности, падање из крајности у крајност, па да се одмах разуме откуда толико разноврсних схватања и међусобно супротних осећања у једној истој души. Јер као човечји живот у опште, тако је и младост сва у променама и контрастима, и више још него детињство и пуна зрелост. Из усхићења пада се у цинизам, од љубави нагло се прелази у мржњу, и јучерањи идол руши се данас у прашину. Довољно је опазити само једну пегу на обожаваном предмету па да наступи разочарење, и место дивљења равнодушност,