Prosvetni glasnik

Младићска Душа

431

има тада мало, јер машта толико утиче на примање утисака да сваку личну сензацију нрати по једно емоционално стање. У опште, читав спољашњи свет мање се цени као чиста представа за равум, а више као материал за емоције и вољу. И ако младић има тако пријемљиву и узбудљиву душу, ипак му је тешко да своје естетичке утиске изрази у лепој уметничкој форми. Од њега, дакле, ни у каквој уметности не треба очекивати бог зна шта, али ту љубав према лепоти ваља корисно применити у васпитању. Ко има здрав укус и развијен естетички смисао, тај не воли ни ружне речи, ни бестидне призоре, ни порнографску лектиру, и лакше одолева грубим чулним искушењима у животу. Зато А. Фује препоручује да свако место где омладина дуже борави буде украшено уметничким репродукцијама; а Платон је још пре толико векова саветовао да младиће окружујемо само лепим стварима, јер по законима симпатије и сугестије • душа постаје слична ономе у што се често гледа. Корисно је и организовање ђачких дилетантских представа, пошто се тиме богати књижевно знање, а задовољава се и једна велика потреба код ђака: да учествују у светковинама и наслађују чула спољашњим шаренилом и блеском. А свакако боље је да то даје хране младићској фантазији него ружни призори уличног и кафанског живота, или друго шта још горе. Међутим, оно у чему се највећма ужива, то је књижевност у стиху и прози. Реткост је да неко у младости нимало не мари за лектиру, а готово нормално је да се тада страсно чита све што дође до руке. Многи би имали шта да причају о својој помами за књигама и о последицама тога у животу. Лепу књижевност воле и они ђаци који иначе више нагињу науци, и чија ће будућност бити посвећена искључиво научним студијама. По свој прилици да је то стога што песничка дела јако утичу на машту и стварају читав један свет у коме нема никаквих ограничења ни запрека, а други разлог је што читање богати речник и даје материала за разговор у друштву. Констатовано је да младић бујније маште и јаче осетљивости радије чита стихована дела него поетску прозу, и да су први књижевни покушаји обично стихови у романтичном духу, или су шаљиве песмице о наставницима и друговима младога писца. Те прве пробе пера, ма и не биле знак правог талента, ипак су корисне у годинама када се емоције преливају из душе, јер борба око израза слаби заводљивост фантастичних слика и помаже да се сувишак покренуте енергије истроши без опасности по организам и дух. Свакоме је већ довољно познат благотворан утицај добре лектире и на то нећемо трошити много речи. Напоменућемо само да сугестивна моћ једнога писца и једнога дела никада није већа и одсуднија него у првој младости, особито код усамљених и сентименталних природа.