Prosvetni glasnik

432

Просветни Гласник

Стање се погоршава ако је књига одвише романтична или грубо сенсуална. Несрећници које средина „не разуме", млади старци и превремени мизантропи већином су жртве неразумно и неумерено уживане лектире. Из књига су обично позајмљене и главне црте младићевих идеала, који су већином неостварљиви и нестални као год и младићеве жеље. Идеалне личности из лектире неодољиво привлаче младића у годинама када он и сам спонтано тежи за најсавршенијим облицима људске мисли и делатности, и када га можемо у толико лакше одушевити за једну ствар у колико је она узвишенија и племенитија. Шта више, и они који желе само да се провуку кроз школу и задовољни су ако запале цигару и начине какву будалаштину да привуку пажњу, — и ти површни и скроз вулгарни типови имају у себи један тајни кутић у коме су за.творене идеалне и благородне тежње, али се тај кутић душе отвара само ономе васпитачу који уме да изговори пред њим чаробне речи: Сезаме, ошвори се. Велики полет маште и непрекидни преливи емоција које прате идеалне тежње, чине младића незадовољним и отуђују га од средине у којој живи. Ако је по интелигенцији мало изнад просечног типа, он ће извесно да ствара химеричне планове за радикалну реформу човека и друштва, — и ако међутим не уме тачно казати ни како би хтео да удеси свој лични живот и своју сопствену будућност. Јер младић жели много, али- ништа одређено, и не остаје дуго веран једноме животном идеалу. Као резултат свега тога јавља се, поред незадовољства, и меланхолија, те постаје готово нормално расположење младићске душеЛенкестр бележи почетак меланхолије још од једанаесте године, највиши ступањ око седамнаесте, и поступнс опадање до двадесет и треће. Тада се обично тражи олакшања у писању тужних стихова и дневника, или се пада у најцрње очајање и помишља се чак на одузимање живота. Идеја самоубиства најчешће се јавља између шеснаесте и двадесете године, али срећом ретко се изводи. Младић увек има у души скривеног оптимизма, и то га спасава. Из најцрњег очајања он лако прелази у најведрије расположење, и то са подвострученом вером у живот. Зато су наступи меланхолије безопасни по здраве природе; само код ненормалних наводе на зло и могу да пређу у живчану болест. Пошто у младости превлађују емоционална стања, то је и меморија претежно афективна. Најдуже се памте и најлакше се обнављају они доживљаји који су праћени новим и пријатним осећањем: први састанак, први књижевни успех, итд. Типична емоционална стања у тим годинама, као сексуалне жудње, љубав, дивљење, одушевљење, итд., представљају главне асоциативне центре. Илузија сећања има највише између шеснаесте и деветнаесте године, а тада је и употреба мнемотехничких знакова најчешћа.