Prosvetni glasnik

Религија у Настави Вишег Течаја

433

Од стварачке имагинације, која се ни у једном своме облику не да замислити без емоција као главних елемената, могло би се очекивати да ће у младићским годинама бити ванредно плодна. Испитивања међутим указују на јаче и значајније производе само у математици, филозофији и оним гранама уметности где је посматрање споредна ствар; иначе, нигде више не налазимо оригиналних и великих творевина сасвим младих људи. Ко хоће да чини проналаске и ствара трајна дела, тај, пре свега, мора имати јасно одређен циљ поткрепљен богатим и зрелим искуством, и мора га непрестано одмеравати према средствима којима располаже и према спољашњим погодбама за рад, — а младић увек има не један циљ него стотину, и не води рачуна о стварним условима, него само о својим химеричним плановима. Младићски покушаји у лепој књижевности, ако изузмемо неколико правих, богоданих талената, или су слабе имитације, или одвише романтична дела, и обично толико субјективна да их друге особе једва разумеју. На основу свега тога може се закључити да младићева машта, поред све своје бујности и лаке узбудљивости, још није она права, првокласна творачка снага у духовном свету, пошто се њеним химерама, утопијама и ваздушним кулама никада не може признати објективна и трајна вредност. Међутим, и таква каква је, младићска машта крије у себи неисцрно богаство и спада у најлепше одлике младости. Не мари што су јој творевине фантастичне; главно је да има полета и одушевљења за нешто узвишеније и лепше од ситне свакидашњице. Зрелије искуство несумњиво ће учинити потребна ограничења и приближиће идеал стварности, пошто се увиди да је немогућно сасвим преудесити стварност према идеалу. к. б. (Свршиће се)

РЕЛИГИЈА У НАСТАВИ ВИШЕГ ТЕЧАЈА Несумњиво је да се дидактика, као наука о образовању, на области религије налази у доста мучном положају, већ и по томе што, с једне стране, ваља дати одговоре који ће задовољити критички дух савремене науке и научну радозналост, и, друге стране, не замерити се религиозној традицији, која је нераздвојни део и националног живота једнога народа. У толико се дидактичар мора осећати у тежем положају, што сваки од нас може имати своје особено религијско уверење, које може бити и негативно, а дидактичкој теорији се ипак зато намеће задатак да у свој разноликости и негативности верских уверења ипак у верском учењу нађе нешто што за све мора бити позитивно. Управо говорећи, дидактичка теорија на области веронауке ваља да покаже пут прооввхни гласник , и књ., 7-8. св. 1921. 28