Prosvetni glasnik

434

Просветни Гласник

којим ће се и атеистички расположени духови моћи уверити о томе да учење Св. Писма износи највеће истине које је до сад филозофски ум могао изнети, с тим додатком, да се то учење износи митско-песничким начином, у облику бајке, епске песме, алегорије. А тој незгоди — што с једне стране педагошко-верски либерализам наилази на теолошку опозицију, с друге се сусреће колико с осећањем потребе самог наставника да својим учењем задовољи дух рационализма, толико са пробуђеном свешћу одраслих ученика, који не примају учење „противно здравом разуму" — придолазе још и начелне разлике у схватањима значења религије, те то још више отежава давање генералних и позитивних одговора на овој дидактичкој области. Јер док се на једној страни ствар религије узима као позитивно верско уверење и као ствар срца, дотле се на другој страни она узима као ствар вишега ума, с уверењем да само умно развијен човек, да се само путем више разумности, може стећи извесно чврсто више позитивно уверење и једно широко хришћанско срце. У опште узето, у стварима вере, као и свему другом у духовном свету, оно што отежава околност у процени духовних вредности, то је двосшеаеност ших вредносши: степен чулности и степен разумности. На степену чулности, вера се показује као позитивно верско уверење, и ту она задовољава обично људско срце и чулну машту. На степену умности, вера се показује као ствар вишега ума и тежи да задовољи разумност и вишу моралност човекову. По томе се и веронаука мора разликовати у двојаком облику њенога учења: као нижа и као виша верска настава. Нижа верска настава, као и нижа религија, срачуната је на задовољење рада маште, на позитивно верско уверење нижега степена, и на развитак националног срца. Виша верска настава, као и виша, светска, културна религија, била би упућена на рационално, културно-религиозно уверење и на развитак хуманога срца, на образовање опште-човечанске свести. У овоме одељку задатак је дидактичног учења да говори о вишој верској настави. А на ову страну је потребно у толико већу пажњу скренути у данашњем времену, када се појављује покрет за религиозним образовањем и саме университетске омладине, оличен у Хришћанском Савезу Студената, па се, уз то, појачава и религиозна црта средњешколске дидактике, што свој видни знак има у Хришћанском Савезу Младих Људи, те се, према томе, и у нас показује тенденција да се веронаука уведе и у више разреде гимназија. Код таквог стања ствари потребно је истаћи једно више методолошко гледиште, са кога полазећи верска настава може најбоље и једино правилно одговорити постављеном задатку. А озбиљну пажњу и марљиво испитивање начина верског учења, који би правдали један такав наставни предмет не само пред дидактичком науком него и пред општим духом науке, захтева и