Prosvetni glasnik

Примитивни Душевни Живот

669

Морални и правни живот примитивних људи носи иста обележја. У њиховој ограниченој, лабавој животној заједници, коју ми не сматрамо као створену већ као првобитно дату 1 ), изједначује се морал са припадањем племену. „Код Бакаира — вели уоп с!еп 51ешеп-) — кига значи „ми", „ми сви", „наш", а у исто време „дооар" („наш човек"!), кигара — „не ми", „није наш", а у исто време , рђав, тврдица, нездрав". Све зло долази од странаца, па и болест и смрт, које чаробници шаљу отуд". Кад говоримо о схватању онога што се непосредно, чулно може на предметима опазити као о првим душевним појавама, не сме се мислити да ми ове сводимо на спољне утиске, као што се у досадањој психологији обично узима. Први су Душевни изрази човечји један покрет, деловање, акција, коју објективни надражај изазива, али«е оснива. Као битну одлику тог првобитног животног израза (који ми узимамо као дат и не питамо за његово порекло), означавамо ми чињеницу да се може да понови, при чему раније изведена акција не ишчезава неповратно, него је у дејству и код садашње акције. Ово дејствовање не треба замишљати тако да садање деловање представља збир ранијих. Оно условљава у вези с целокупним нашим душевним стањем непрестану променљивост тога стања. Наше душевно стање није изазвано од деловања спољних предмета, целокупне стварности око нас, која такође тежи једној акцији, или, да употребимо згоднији израз, за акцију која припада мртвом свету, кретању, које при једнаким стањима остаје једнако и траје непрестано, понавља се. Камен пада и креће се стално, док се стање у коме се креће не промени. Буде ли овом променом доведен до мира, то ће се ипак кретати даље, ако се прво стање врати на место другог. Али раније изведено кретање не дејствује, не утиче на ово које се поново изводи, и ту лежи могућност каузалног закона, који одређује однос између узрока и тока кретања. У томе, т. ј. независном ређању садањег кретања на раније, почива и разлика између мртвих тела и живих бића. Кад прошло деловање живог бића не би дејствовало при садашњем, имали бисмо исто понашање као и код мртвих тела, и не бисмо у опште могли да говоримо о душевном животу. Карактеристику свести о душевном животу чини, наиме, ова свеза с ранијим деловањем, с целокупним животним стањем и с околином. Она се показује у томе да ранији доживљаји при садањој животној акцији опет оживљавају и дејствују, на чему почива схватање једног у другом, тај прафеномен свести :1 ). х ) Кад Вунт (н. -н. м., стр. 52) и други говоре о примитивној животној заједници као о стадијуму хорде, који потиче из једне „пречовечје егзистенције", која одговара од прилике данашњим антропоидимз, онда се ми све дотле не можемо сложити с њима док нам они разумљиво не објасне прелаз из животињског у људско стање. '-) К, V. с1. ЗМпеп, н. н. м., стр. 332. :: ) Упор. 0. Р. Уррз, н. н. м., стр. 264,