Prosvetni glasnik

676

Просветни Гласник

као секиром засечено неколиким дубоким борама, бронзану боју коже, чело као у каквог борца пре него ли мислилачко, али, усред те енергичне маске, јасне, праве очи, из којих је избијала простосрдачност, доброта, веровање у туђу доброту, које је обезоружавало чак и његове непријатеље. Јер сваки реформатор има непријатеља. Он има за непријатеље све људе чијим плановима смета, чије спокојство узнемирује, којима прети самим успехом своје активности. Он има за непријатеље духове екстремне, и сувише смеле, необазриве, оне који мисле да је доста хтети да би се могло, не слутећи да је стварна моћ довршење грађевине направљене од стрпљења, искуства, патњи, напора и љубави. Лиц је био изнад свега личност пуна љубави. Он је имао страст пожртвовања. Сићушни и саможиви рачуни нису га се ни дотицали, и оптужбе тога рода које његови непријатељи нису пропуштали да му набацујуувек су се претварале у њихову срамоту. Оне су доказивале само једно: да га они нису познавали. Он је завештао све своје имање, које се састоји искључиво из његова четири велика колежа ван града, једној службеној „задужбини", која управља данас њима према директивама које јој је обележио њен творац. У осталом, овај се сматрао целог свога века не као власник, него као чувалац ових школа које је сам био полако подигао и снабдео свим могућим усавршењима, како материалним тако и духовним. Импулсиван, благородан, покаткад и сувише апсолутан, као што су то обично моћне и стваралачке природе, може се рећи да јеЛиц био једна снага, у пуном смислу речи. У Лицу је било два човека: педагог и родољуб. Ја имам намеру да говорим овде само о педагогу. Као педагог он је био универсалист, с истим правом и разлргом као што је сама наука. Он је био стрпљиви посматрач дечје природе која је, у својим главним цртама, увек и свуда иста. Било да човек проучава хемију, анатомију, физиологију или психологију, нема истине с ове стране Пиренеја и заблуде с оне стране. И примењена наука која проистиче из теоријске науке добро изведене, у овом случају педагогија, — такође је универсална. Као гениалан педагог Лиц припада историји. Родољуб је у њему био споредно, и то споредно ишчезнуће у забораву. „Ослободити човека", такав је био његов главни принцип. Он је био узео за девизу три речи из Фихтеова епитафа: „Светлост, Љубав, Живот". И, за њега, ослободити није значило еманциповати од сваког прописа, макар какав он био. Слобода није синоним разузданости. Под слободом, Лиц је разумевао оно што су били изразили на свој начин Монтескје: „Слобода је моћ да се ради што треба"; Ж.-Ж. Русо : „Ја нисам никад видео да се слобода човекова састоји у томе да ради што хоће, већ да никад не ради што неће"; Цецил Реди, оснивалац прве иове школе ван града, у Аботсхолму у Енглеској: „Слобода је покорност