Prosvetni glasnik

684

Просветни Гласник

У сваком случају, оно што нам се каже у чл. 61 последња алинеја о глаголској основи, тешко да може ико разумети. Једна мешавина од конфузности и нејасности је на пример члан 61, 62. У чланку „Нарочите Основе" (стр. 33), и ако из наслова излази да има више основа, канда се говори само о једној, која би била заједничка за раг!. рег1. разз. и за супин („као партицип пас. перф. гради се од глаг. основе наставком 1из (зиз) и супин"). У чл. 62, међутим, говори се најпре о основи парт. перф. пас., а после о „нарочитим основама". Најлепше је да сад. (чл. 62) 1аис1аћ1гиз не постаје од парт. перф. пас., како је речено неколико редова раније, него од тих „нарочитих основа". Овде ћу навести још само једну ствар. Г. Максић преводи (стр. 36) 1аис1ет са „да хвалим", 1аис1агет с „хвалио бих", 1аис1ау1 с „хвалио сам", 1аис1ог (стр. 38) с „хвалим се", 1е§1 (стр. 44) „читао сам" итд. Сви ти преводи погрешни су. Врло је то рђаво што ће ученик тако погрешно научити значења глаголских облика. Истичем нарочито да Г. Максић не прави разлику, по значењу, између имперфекта и перфекта. Он не види да је „читах" и „читао сам" исто. Перфекат је „прочитао сам". Он гледа на облик у српском језику, а не на смисао. За њега је (стр. 31) време прошло једно исто што и време пређашње свршено. То је као кад би неко рекао да је „читао сам" и „прочитах" исто! Далеко би ме одвело кад бих продужио да наводим и даље погрешке Г. Максића као што су досадашње. Ја ћу се задржати још само на једном недостатку његове књиге. Г. Максић очевидно није задовољан мојом „Латинском Граматиком". Он је врло поносит што његова не износи више од 82 стране. Али кад ја скратим латинску граматику на свега тридесет и неколико страна, то за њега није ништа. Па да видимо да ли у његовој књизи има више материјала него у мојој. Слободно могу рећи да то није случај. У главном, по материјалу наше књиге се подударају. Ја сам слободан рећи да је Г. Максић по свој прилици скратио своју књигу угледајући се на мене. Али то је споредно од кога је он узео идеју о томе. Главно је да се Г. Максић зауставио у том благородном и корисном послу олакшавања учења латинског језика на сред пута. Јер Г. Максић, и ако је имао пред очима моју граматику, није хтео да изостави у свом уџбенику парадигме у II—IV конјугацији за облике који су идентични с дотичним облицима у I конјугацији. А таких је облика маса! Место да каже деци, кад су научила I конјугацију: „Е децо, сад сте научили не само да мењате глаголе I конј. у перфекту, плусквамперфекту, ит.д., у активу и пасиву, него и глаголе свих осталих конјугација", он их приморава да у II—IV конј. уче те, већ једном научене облике још једанпут, односно још три-