Prosvetni glasnik

О Ђорђу Натошевићу

721

ваља да те среће почетак буде, а не да наука мука буде. — Одмах од часа виде деца, што је својска воља учитељева, а што тек као од реда ради, па тако и сама раде. Што год учитељ без озбиљне воље ради, никад то ни деца не науче. — Учитељ има то најсветије опредељење, децу, а у деци цео народ, у то свето царство ума и душе увести, у царство изображења и науке, ал' — и одговорност" ( Упутсшва [великога] страна 376). Не можемо рећи да је Натошевић умео строго диференцовати васпитне појмове, и да је био доследан у својим одредбама. То је било у вези с разноликим утицајима којима је био подложан. Али су његове идеје, када одбијемо што је био дужан средини, биле напредне, а особито оне које су се односиле на рад учитељев, на начнн његова рада у школи. Дивно је чудо како је Натошевић као лекар, без икакве праксе у основној школи, могао тако брзо и тако свестрано ући у тајне методскога рада. То се не може објаснити само његовом великом љубави према школи, ако је она и крила у себи највећи део тога дивног чуда. Објашњење је даље у томе што је он, примајући на себе нови и велики задатак, знао да прима на себе нове и велике дужности, знао да треба да се упозна до ситница свим што може служити том великом задатку, знао да ко хоће друге да учи методу, да се и сам мора одликовати методским радом, — и када се појавио на новом положају, појавио се истина као ћото поуиз, али не и као ћото ј§по1из. И онда је могао с пуним правом рећи: „Чуо сам да неки говоре за метод, „то је само његов посао, то не морамо примити, него како ко хоће. Реците им, да то није мој метод, него метод целога паметног света, пак зато га требају научити; и да је то министарством прописани метод, овде је заповест, и зато га морају научити; а најпосле, да је баш, као што није, мој, зар га они не би хтели мени за љубав, а у највећу корист себи научити!" 1 ) Шта је он осећао тада, а то се чуство могло зародити само у предану раду који свега човека обузима, најлепше показују ове речи, писане у исто доба Вукићевићу: „Ви ми пишете, да се плашите, да под теретом на вас стављеним не паднете. Будите веселији, Господине, и снажнији! Ово сте ми писмо сигурно у вече писали, после тешког дана, кад сте телом уморни били, пак онда и дух клоне. Ал' у такве јечасове прво одмор нуждан, па онда брига за идући посао. Ја знам зацело, да јутром овако не мислите! Јесте посао теретан, али се велике и свете ствари тиче, среће народа и његове бедне деце, сетите се тога, Господине, то ће вам три снаге и три воље дати, и никојег труда зажалити нећете!" -)

') А. Варађанин, ор. с1(., стр. 57. -) А. Варађанин, ор. сН., стр. 54 и 55. пгосветни глаопик , и кн>., 12 св., 1921.